Често се са својим колегама спорим око тога да ли се биљке крећу. И мишљења су подељена. Ја мислим да се крећу, а сви други не мисле. Они кажу да се биљке (само) покрећу. Мени је покретање и кретање прилично иста ствар, а остаје на неком физичару да ме убеди у супротно, ако уопште физичари и мисле супротно. Надам се да ће неко од њих коментарисати овај чланак и разјаснити ово једном за свагда. Мада, у овом чланку је то другостепене важности. Првостепена важност, због чега ово и пишем је што су ме моје три ученице, које иду у одељење V5, заиста пријатно изненадиле. Припремиле су предавање и одржале га својим другарима из одељења, а у вези са растом и покретима биљака.
Колегинице Нађа Ранитовић, Милица Гагић и Дина Ђорђевић су веома младе, али су баш због тога направиле сасвим другачији час, са свежим идејама, као што их младост и има. Не верујем да бих ја одржао такав час баш, али ми се можда зато и допао.
Најпре су испредавале лекцију, тако што су је равноправно поделиле, али су истовремено и питале своје другаре и добре одговоре награђивале плусићима. Био сам поносан када је моја колегиница у једном тренутку питала „зашто биљке брже расту у мраку?“ и веома поносан када је готово одмах добила и тачан одговор: „јер траже светлост!“ Потом су заједно са другарима прочитале неке занимљивости, а онда им издиктирале најважније. Тај део часа је био једини пропраћен гунђањима, али се оне баш и нису обазирале. Чак, распоредиле су се по учионици тако да свака стоји крај оних другара које су сматрале најнемирнијима! Наравно, нисам им помагао чак ни у контролисању дисциплине, јер саме су хтеле да буду наставници, па нека виде шта све ми морамо да радимо. Уосталом, уопште није изгледало да им је помоћ потребна.
Ипак, помоћ су имале. Ко каже да џентлменства више нема? Другар је све време „носио“ пано који су припремиле. А шта су то оне сматрале важним да њихови другари запишу? Ово:
На крају часа, а за домаћи задатак, задале су другарима укрштеницу и асоцијацију које су направиле. Могу вам рећи да су то урадиле прилично добро. Уосталом, погледајте:
И асоцијација:
За сваког другара су имале по примерак, јер су пре часа све припремиле, односно ископирале. И шта рећи за крај, осим свака част, колегинице!
Морам нешто да вам признам. Физика ми никад није била јача страна. Чудно за природњака, али истинито; у основној школи сам рецимо, био солидан. Већ у средњој, појма нисам имао и једва сам се некако провлачио. Сећам се и да сам био веома срећан када сам сазнао да је трећа година била последња што се тиче учења овог предмета. И напокон, на факултету, прошао сам муке Танталове да положим тај предмет који ме је „сачекао“ већ на првој години и био сам веома срећан што га више никад нећу учити. Бар сам тако то мислио, док нисам схватио да на другој години имам физичку хемију. И то сам некако прошао, можда малко више на срећу него на знање и поново мислио да сам сада заиста, напокон и неопозиво завршио са тим предметом једном за свагда, док на трећој години нисам добио предмет који се звао физиологија животиња, али се и те како „ослањао“ на физику. Права једна биофизика. И тако…
Наравно, сада ће моји ђаци да кажу, „па јесте, а видите какви сте били, а нас мале терате све да знамо и“ трнт-мрнт и све друге жалопојке које ђаци обавезно кажу у таквим ситуацијама и ако је икако могуће сви у глас и у хору. Е, па, наравно да тражим да знате све, јер сте ви ваљда бољи од мене! Па да не очекујем да ће моји ђаци бити бољи од мене, читав овај посао наставника и уопште, читав овај свет нема смисла. Ми ваљда идемо ка томе да напредујемо!
Уосталом, временом сам открио да добар биолог мора да буде и добар физичар (и добар географ и историчар и наратор и уметник и глумац и све што треба, јер широко образовање помаже у сваком послу). Иако нашим ђацима биологија и физика имају везу утолико што су им кабинети близу (у мом случају чак ни то) или се евентуално часови тих предмета одвијају један за другим, показаћу вам да је веза веома важна и то на примеру Архимедовог закона.
Физичари обожавају да лекцију почну од дефиниције. И шта каже дефиниција? Архимедов закон гласи да на свако тело потопљено у течност делује сила потиска која је једнака тежини телом истиснуте течности. Другим речима, тело потопљено у течност бива лакше за колико износи тежина истиснуте течности. Ово иначе важи и за гасове, али је откривено најпре код течности. И то богами, још у време старе Грчке. Прича каже да је закон открио и описао антички математичар и физичар Архимед. Тадашњи краљ Хијерон изгледа да је много волео круне и то баш од злата, али је сумњао да су његови (крадљиви) златари део злата заменили сребром. Сребро је одувек било јевтиније од злата, а и што је такође важно и специфично лакше (то значи да је иста гомила злата тежа од исте гомиле сребра, рецимо ). Зато је унајмио паметног Архимеда да му то провери. Овај је дуго размишљао, али без резултата, све док случајно није приметио да када уђе у пуну каду, истисне одређену количину воде и осети умањење тежине. Схватио је да су те две ствари повезане и сав одушевљен го истрчао на улицу вичући „ЕУРЕКА! ЕУРЕКА!“ То у то време изгледа да није било толико скандалозно (стари Грци се иначе баш нису закопчавали до грла), а његове речи су постале уобичајене као радостан усклик када пронађемо неко решење.
И ето прва повезаност са биологијом; хигијенске навике нас чине паметнијим!
Друга веза са биологијом је та што захваљујући сили потиска, највеће организме ћемо пронаћи управо у води. Ако сте мислили да су тирано, ало, стего, бронто или какв-ли-већ-год-диносаурус били највеће животиње на свету, љуто сте се преварили. Диносауруси су били копнени, чак и када би повремено гацали по води и ловили шта се већ у води да уловити, а копнени организми ни близу нису велики као водени. Највеће живо биће икад, наш је саврменик – плави кит, јер са својих 33 метра дужине, тежи више од 150 тона! Дакле, имамо ту част да живимо у комшилуку овог џина, али докле ћемо, зависи искључиво од наше одговорности. Четрдесет година прошлог века људи су их ловили скоро до истребљења. 2002. је процењено да је било од 5000 до 12000 плавих китова у свету. Пре почетка ловљења, највећа популација ових китова од 239000 јединки је живела око Антарктика, али данас живи много мања, од тек 2000 у североисточном Пацифику, Антарктичком и Индијском океану. Постоје још две групе у северном Атлантику и још најмање две на Јужној Хемисфери.
Да се упоредимо.
Користећи знања о фосилним и рецентним врстама, научници су израчунали да је сисарима у процесу еволуције потребно око 24 милиона генерација да би од величине миша постигли величину слона. Минимум је потребно 1,6 милиона генерација да би се стоструко увећали, а пет милиона да би се увећали хиљаду пута. Китови су „расли“ брже него њихов копнени комшилук (мада је и њима било потребно много времена), баш захваљујући води и наравно закону који је открио Архимед.
Обично физичари на крају сваке лекције изведу оглед и/или дају примере из свакодневног живота где се неки њихов закон примењује. Поводећи се примером колега, урадићу исто. Ипак, пошто је ово биологија, експеримент који ћете видети не изводи човек, већ једна птица. Она додуше, не зна за Архимеда, закон, формуле и графике, али зна како да дође до укусног залогаја који плута по површини воде у веома уском суду. Погледајте.
Данас се нећемо бавити тиме где живе зебре, колико их има врста, шта једу, како једу, ко их јури и зашто, да ли су угрожене и којој групи сисара уопште припадају. Можете и сами да напишете рефереат о томе. Бавићемо се само њиховим пругама. Али се нећемо бавити тиме да ли су оне заправо беле са црним пругама или црне са белим. Бар не намерно. Данас ћемо се бавити тиме зашто зебре имају баш такве пруге.
Право питање је зашто зебре немају зелене пруге? У саванама где живе и где доминирају траве, такве пруге би биле божанствено добра заштитна обојеност. Можда се зебре напросто „уздају“ у то да њихови предатори не разликују боје, па им и црне пруге једнако изгледају као трава, као што би им изгледале и зелене или било какве друге. Можда напросто желе да их збуне. Шта кажу најновија истраживања?
Најновија истраживања нам скрећу пажњу са животиња на које прве помислимо када размишљамо о зебриним пругама; уопште нису у питању лавови, крокодили и други предатори, већ су у питању – муве! Зар све то због мува? Изгледа да да, тим пре што муве које се у Африци хране крвљу зебри задају веома болне убоде и преносе болести. Научници су направили један занимљив експеримент где су мувама „понудили“ пруге различитих дебљина и постављене под различитим угловима. Такође су им понудили и различите боје и дезене; браон, црну, белу и „зебрасту“. И шта се испоставило? Муве су највише избегавале ову последњу. Изгледа да то има везе са тзв. поларизованом светлошћу која ове муве наводи да пронађу партнера и да легу јаја. Уколико је сисар тамних боја, та светлост је сакривена, што је муви знак да се баш ту крије укусан оброк. Уколико је сисар пругаст, то ће изгледа збунити муве.
Док је у мајчином стомаку, беба зебре је једнобојна и потом добија пруге, тако да се рађа дезенирана. Виспрени моји ђаци, врло верујем да ћете након овог текста (посебно после последњих пар реченица) тачно претпоставити која је основна боја зебри, са којом отпочиње ембрионални (у стомаку мајке) развој, а какве пруге потом добија.
Да није свуда у свету хладно као код нас, доказује и недавна активност младих у Мексику. Они су се сакупили како би протествовали против корида, али на необичан начин. Уживели су се у улогу несрећних животиња, тако што су се, одевени само у веш, правили да су мртви, прекривени вештачком крвљу и „избодени“ традиционалним оружјем. Кориде су веома привлачне туристима, али су „борбе“ са биковима више него сурове. Према неким подацима, само у Шпанији се годишње одржи око 1700 оваквих „манифестација“ и на мучан начин се убије преко 10000 бикова.
Без обзира колико блескасто изгледала акција ових младих људи, наравно да је подржавам, јер мој мозак не може да прихвати да је мучење и убијање животиња забава. Некако сам увек веровао да сурове игре у арени припадају прошлости, чак античким временима од пре пар хиљада година. Ми данас себе називамо модерним и хуманим, па је ред да се у складу са тим и понашамо. Ваљда би требало да знамо боље и будемо паметнији од својих предака. Здрав живот подразумева и здрав однос према другим врстама. Уосталом, много веће задовољство, сигуран сам, пружа неговање животиња. Најсвежији пример је Cookie (Колачић), пингвинче које је заштитни знак зоолошког врта у Синсинатију. Ова беба пингвина врло гласно ужива у голицању. Следећи филмић ће вам то показати, али потребно је да га одгледате до краја (не траје дуго) и да појачате звучнике. Очараће вас.
Они кажу да се биљке (само) покрећу. Мени је покретање и кретање прилично иста ствар, а остаје на неком физичару да ме убеди у супротно, ако уопште физичари и мисле супротно. Надам се да ће неко од њих коментарисати овај чланак и разјаснити ово једном за свагда. Мада, у овом чланку је то другостепене важности. Првостепена важност, због чега ово и пишем је што су ме моје три ученице, које иду у одељење V5, заиста пријатно изненадиле. Припремиле су предавање и одржале га својим другарима из одељења, а у вези са растом и покретима биљака.
Не верујем да бих ја одржао такав час баш, али ми се можда зато и допао.
