Светлосно загађење


Ученик Чеда Ненадић из 7/3 одељења ОШ „Иво Андрић“ из Београда, учествовао је на међународном конкурсу који је организован у Португалији под називом „Ренџери ноћног неба“. Није победио, али толико је добар стрип насликао да је штета да га не видите, па користим прилику да га објавим овде:

strip2

Превод по сликама:

  1. Он је суперхерој који се бори за здраву животну средину и уштеду енергије. Његово име је Лајтмен!
  2. Проклетство! Не могу да видим звезде због оволико светлости.
  3. Он јури…
  4. …и искључује светло!
  5. Ти си мој херој! Сада могу да видим звезде захваљујући теби! / Није проблем. Хе, хе.
  6. Ноћни лептири не могу да виде Месец због светлости ове бандере. Морам да урадим нешто поводом тога!
  7. Летите ка Месецу, моји мали лептирићи!
  8. Лајтмен је пријатељ малим, незаштићеним животињама и херој градских девојака. Он је увек ту за нас да нас заштити од светлосног загађења!
Advertisements

Бајка о мочварама


Лекцију из мочвара моји осмаци раде сами. Одаберу групу деце са којима ће радити, пронађу (у књигама или преко интернета) научне текстове о овим екосистемима и пишу причу. Прича мора да садржи важне информације које проучава екологија (животне форме, доминантну врсту, ланце исхране, просторну и временску организацију, еколошке факторе и све друго), али не сме да буде досадна. Жанр бирају сами; научну-фантастику, хорор, трилер, љубавну мелодраму, чак и сапуницу… Прича може бити путопис, новински чланак, па чак и бајка. Ево управо једне, која је према мом мишљењу, божанствена.

Another-tale-about-wonderland-photography-by-Katerina-Plotnikova11-550x366Било је то давно, давно, на једној и не баш тако далекој планети. Том планетом владали су краљ Океан и краљица Океанија. Они су били велики, плави и моћни, и све животиње радо би долазиле да живе у њиховом краљевству. Имали су сина који се звао Море. Он је већ био одрастао, довољно је животиња живело у његовом краљевству и много се бродова већ пробијало кроз његове велике и снажне таласе.

Дошло је време да принц Море пронађе праву девојку за себе и створи себи породицу. Краљ је одлучио да направи бал и позове све девојке са њихове планете. Дошло је много девојака. Била су ту бистра Језера, витке Реке и мале Баре. Све оне су покушале да својом лепотом освоје принчево срце, али принцу се ниједна од ових лепотица није свидела. Зато се искрао кроз отворен прозор и отишао далеко од куће.

Тек када се много, много удаљио схватио је да се налази у једној потпуно другачијој средини. Неки су ту област звали Мочварно краљевство. Мочвара је била девојка коју нико није волео јер је била другачија од свих осталих бистрих, плавих вода. Око принца није се налазила вода, већ мокро тло натопљено слатком водом. Време је било променљиво, али у исто време и некако хладно. А и животиње и биљке су биле другачије. Принц је био навикао на шарене и разигране рибице, зелене алге и различите морске биљке. А сада су га окруживали различити водоземци, скакавци, сисари, инсекти, слепи мишеви, а изнад принца летеле су мушице и вилини коњици. То је била животна средина у којој је било жбуња, шиба, локвања, мокрих, али и минералних ливада, без дрвећа.

На крају, појавила се и она, Мочвара, девојка коју нико није волео. Море ју је дуго гледао. Била је другачија, али опет, некако јединствена. Изнад ње пролетео би и понеки лептирић коме је ова животна средина била погодна за живот. Али, нажалост, многе мочваре су угрожене или потпуно исушене. А ова је била једна од њих. Тужна девојка Мочвара била је толико исушена да су се виделе скоро само осушене и поломљене гране.

На срећу, принц Море имао је много воде у свом краљевству, па је помогао Мочвари. Ова Мочвара сада се налазила уз једно велико Језеро и на тај начин опет је добила воду. Сада су око мочваре летели разиграни, разнобојни лептирићи. Вегетација је била некако бујнија и лепша и блиставија, баш као и сама Мочвара, или се бар тако чинило принцу који је напокон схватио да је пронашао девојку којом жели да се ожени. Он се заљубио у Мочвару, такву каква је, једну јединствену, на свој начин лепу и посебну.

Ђаци одељења VIII1:

Бојана Цветковић

Анастасија Видаковић

Вук Обрадовић

Душан Петровић

Суперхероји – трећи део


Данашњи дан је био најраднији (мале деце је било толико да су се повремено и буквално пели Урошу на леђа :)) и најбисернији. Кад смо се окупљали, Анђела и Ђурђина су касниле пет минута, а онда ми је Анђела (свечано) објавила да треба да оправда кашњење. И док сам очекивао ко зна какву научно-фантастичну причу, рекла је – зауставиле су аларм и успавале се! 🙂 Још један бисер је имала док смо радили и пошто је била на паузи, у једном тренутку пришла ми је и питала да ли да замени Уроша за микроскопом, на шта сам ја одговорио да је боље да замени мене (јер сам ја био за другим микроскопом). И на то ће она – па Урош је радио више! 😀 Наравно да је заменила мене и наравно да сам најмање радио, па они су млађи и на млађима свет (односно наука) остаје! 🙂

Наука свакако остаје, а ми смо данас остали цео дан. Урош је добио свој препознатљиви „напад“ умора у неком тренутку, али су се онда ствари драстично промениле. Иако сам већ први дан био презадовољан што астрономски тим ради ове године са глином, а не балонима (као прошле), географ Дарко ми је сав озарен пришао да каже да је са штанда хемичара добио балоне и одмах је отпочео своје „трикове“. Није прошао ни цео минут и дотрчао ми је Урош, такође видно озарен и одмах ми је било јасно о чему се ради. Наредних сат времена обојица су имали балон на месту где би требало да је шака, а Урош је са све шака-балоном држао и предавање. 🙂 Шта рећи, осим да прича ипак има срећан крај јер му се балон у међувремену пробушио. И за Уроша такође, пошто су му пред крај радног времена пристигли другари са којима је био у Петници и онда су заједно негде отишли. Имао сам прилике да их упознам и из оно мало реченица што смо разменили потпуно ми је јасно да се ради о паметној и изузетној деци.

Ни сестре Јовић нису прошле лоше, јер су успеле да оду да виде научну представу у СКЦ-у која је заправо била биолошка и према утисцима, прилично занимљива. Дакле, продуктиван и успешан дан, а надам се да ће такав бити и сутрашњи, за овогодишњи фестивал, последњи.

Ноћ слепих мишева


Шестакиња Јана Дробњаковић већ је написала пар текстова за мој блог и стекла незванични статус коаутора. Данас ми је послала још један текст и нисам часио часа да га објавим. Веровали или не, текст је у потпуности њен, а изузетан таленат је препознат и она ће бити нова уредница школског часописа. Сигуран сам да ће то бити једна успешна каријера, а очекујем много лепих и занимљивих прилога. До тада, уживајте у најављеном тексту, а који је заправо извештај са „Ноћи слепих мишева“:

DSCF5539

Као и сваке године, у Београду је организована манифестација посвећена јединим летећим сисарима на Земљи – „ Ноћ слепих мишева“. Ове године, предавања су била одржана у сали Етнографског музеја. Манифестација се састојала из четири занимљивих и врло информативних предавања, са циљем да упозна људе са свим врлинама и способностима ових чудесних бића.

У уводном делу Милан Пауновић, члан Друштва за очување дивљих животиња „Mustela“, приближио је гостима значај и разлог одржавања „Ноћи слепих мишева“, и сам узрок постојања науке која се бави слепим мишевима (Chyroptera) – хироптерологије.

Затим је једна његова колегиница изнела своју презентацију са темом „Зашто су слепи мишеви важни?“.  Сазнали смо да се међу људима створила потпуно погрешна слика о њима. Слепи мишеви су сисари који су временом развили способност летења и који се хране НЕКТАРОМ ИЗ БИЉАКА, СИТНИМ ИНСЕКТИМА и сл. Да, добро сте прочитали; од 150 врста слепих мишева само су 3 врсте тзв. „вампири“ односно хране се крвљу. Такође смо сазнали њихову сврху у разношењу полена биљака и очувању неких све малобројнијих биљних врста.

DSCF5542Друга презентација говорила је о томе како је то бити хироптеролог и на која поља се ова наука простире. То није нимало лак посао и треба бити велики ентузијаста и љубитељ свог посла. Овакви научници треба да имају одговарајућу опрему и довољно знања из биологије. Ради се на терену или у прихватилишту. Научници хватају слепе мишеве и врше „систематски преглед“ – мере тежину, дужину, старост и пол јединке, а потом их прстенују посебним прстеном за крило који има шифру, па их пусте на слободу. Ово се врши да би имали увид у просечан број и друге податке о слепим мишевима у некој области.

У наставку било је веома интересантно- имали смо прилику да чујемо причу о малом Момчилу из прве руке! Момчило је нађен на једном тротоару као беба, одакле је доведен у Природњачки музеј. Био је стар недељу- две, потпуно слеп, без длаке и крила. Људи у прихватилишту су се добро старали о њему, па је убрзо научио да лети и једе чврсту храну. После пар месеци, био је довољно способан за самостални живот и пустили су га.

Последња презентација била је на тему узајамног односа слепих мишева и људи. Добили смо корисне савете шта урадити када вам слепи миш улети у стан или кућу. Не треба правити пометњу, већ само искључити светло и отворити прозор просторије. Ако сте принуђени да дирате слепог миша рукама, обавезно то учините заштићеном руком. Ако слепи мишеви настане ваш животни простор, обратите се Друштву за очување дивљих животиња „Mustela“ које ће вам помоћи.

На крају су студенти Биолошког факултета довели госте изненађења – СЛЕПЕ МИШЕВЕ! Имали смо могућност да лично помазимо ова дивна створења.

Пре ове манифестације, имала сам страх од слепих мишева, а сада бих баш волела да ми један улети у собу!