Супервид


Чуло вида се очигледно појављује у свету животиња и то у разним групама, без обзира да ли оне биле међусобно сродне или не. Занимљиво је да су те очи различитих група животиња међусобно веома сличне. Занимљиво је и да су различите. Када су се и како појавиле у еволуцији живог света, предмет је многих истраживања и теорија. Према неким изворима, поједини делови ока, попут пигмената (као онај код зелене еуглене), развили су се давно, пре него што су животиње отпочеле да се „разилазе“, односно да еволуирају дајући различите групе. Међутим, сложене очи које могу да виде слике, према неким научницима, развијале су се макар 50 до 100 пута, али користећи исте „састојке“ и што је још важније, гене. Шта то значи?

По мојим сазнањима, некада се сматрало да су очи еволуирале у различитим групама животиња независно једне од других. То би поједностављено значило да је природа нашла два различита решења за исту ствар и за сипе и за мајмуне. И при томе, еволуција сипа није имала утицаја на еволуцију мајмуна. (И обратно, мада обратно никако није логично, јер су сипе старије. 🙂 ) Међутим, новија истраживања указују на мало другачију верзију како су се ствари одвијале. Чак и без истраживања, ако само упоредимо очи сипа и мајмуна, веома ћемо се изненадити запањујућом сличношћу. Сипино око има мање-више све делове као и наших рођака и пар „мајушних“ разлика; између осталих, док се код мајмуна сочиво растеже и скупља када хоће да виде удаљене и приближене предмете (а што се назива акомодацијом ока), сочиво сипе се приближава и удаљава. Новија истраживања су узела у обзир и то, као и многе друге карактеристике и претпоставила да су очи вероватно еволуирале свако на свој начин код различитих група, али користећи исте гене које су имали и преци и тих сипа и тих мајмуна.То више не значи да је природа нашла различита решења за исту ствар. Природа је понудила исто решење, али су га различите групе искористиле на различите начине. 🙂

Како су га искористиле? Пре него што вам прикажем нека занимљива „решења“, само да се подсетимо како зрак светлости пролази кроз људско око и како ми заправо видимо. Најпре зрак светлости пролази кроз провидни део који се налази испред дужице (обојеног дела ока) и што је још важније, зенице. Тај провидни део се назива рожњача, а због тога што представља рожну творевину. Погледајте ваше нокте; материјал у њима се битно не разликује од поменуте рожњаче, а и провидан је, попут ње. Она је провидна како би пропуштала светлост, а испред је зенице, јер зеница је рупа. Јасно је да би ту могла да упадне којекаква прљавштина, па рожњача то спречава. Коначно, рожњача донекле и прелама светлост. Даље преламање се врши у сочиву, које је одмах иза зенице. Унутрашњост ока је испуњена супстанцом налик на провидни желатин, а која се назива стакласто тело. И оно прелама светлост, али и даје облик оку (као што облик балону даје ваздух који га испуњава). Преломљена светлост пада на супротну страну ока у односу на зеницу; жуту мрљу у којој се налазе чулне ћелије. Те чулне ћелије примају слику и путем оптичког нерва је преносе у потиљачни део коре великог мозга. Тако постајемо свесни онога што видимо (под условом да то није наставник који предаје :D). Зашто рожњача, сочиво и стакласто тело преламају светлост? Зато што је стварност око нас велика, а наше очи су мале. Слике у природној величини напросто не би стале у тако мало око. Преламање подразумева смањење слике. Додуше, ништа није савршено, па ни тај закон физике, те преламање узрокоје да ствари видимо наопачке. На срећу, потиљачни део коре великог мозга обрађује слику тако што је окреће на праву страну. Да није тако, дубили бисмо на глави. 🙂

Пробајте на цртежу који приказује уздужни пресек очне јабучице да нађете све делове чије сам називе у тексту обојио плавим.

Да ли веће очи обавезно значе и бољи вид? Па, рецимо да значе бољи ноћни вид. Очи мачета заузимају, мислим, преко половине његове лобање, а тај однос није много у корист главе ни када мачка порасте. Међутим, оно што додатно мачкама омогућава да виде ноћу је и tapetum lucidum, што би био латински назив за додатак у мрежњачи (тамо где је жута мрља и где су чулне ћелије) који додатно одбија светлост.

Хорор маца? Не. Tapetum lucidum.

Међутим, маце по дану виде лошије него ми. При превеликој светлости зенице им се скупе у виду прореза и тај прорез не дозвољава да прође баш много тога. Уосталом, поменути tapetum lucidum одбија и тако појачава светлост. Уколико би то радио са дневном светлошћу и при томе врло јаком, било би зло и наопако по мацу. Ова способност зенице јој омогућава да буде, чини ми се, једина животиња која може да гледа директно у Сунце.

Највеће очи тренутно на планети имају џиновске сипе. Велике су попут тањира, што и није чудно с обзиром да се овај џин среће на дубинама мора где готово да нема светлости. Неке сипе, које нису тако џиновске, могу да гледају са сваким оком у различитим правцима. Ипак, мајстор за то је камелеон. Он може једним оком да гледа напред како би уочио жртву, а другим позади и то сасвим позади, а како би проверио да ли је безбедан. Међутим, када спази плен, оба ока фокусира на њега, јер преклапањем два видна поља, може да види тродимензионално и да тако процени удаљеност. То је важно јер његов лепљив језик који избацује мора прецизно да гађа сасвим малог инсекта, на пример.

У животињском свету и примати који се зову тарзијерима такође имају велике очи којима добро виде ноћу. Управо због оваквих очију називају их и аветима. Застрашујући назив за животиње дуге свега десетак центиметара, али…

Неке грабљивице су дневне, али ипак имају запањујући вид. На пример, обична ветрушка види миша са удаљености од око километар и по, а афрички орао види птицу коју ће уловити и са удаљености од 6,5 километара! Ово је омогућено „дорадама“ које постоје у њиховим очима. Рецимо, рожњача им је равна, а за разлику од наше испупчене, па је слика коју добија много већа од оне наше на жутој мрљи. Такође, око грабљивица има пет пута више чулних ћелија од наших. И за разлику од других птица, оба ока су усмерена ка напред. Напред усмерене очи доводе до преклапања видних поља, што омогућава тродимензионални вид. Такав вид је добар за процену удаљености објеката. Уосталом, примати, који су арбореалне (а то значи да се пентрају) животиње, имају управо тако усмерене очи како би проценили удаљеност грана по којима скакућу.

Ветрушка живи и код нас. Она види и ултраљубичасту светлост која је за нас невидљива. Ова светлост се одбија од мокраће њеног плена; мишева и волухарица. Чим им је „тоалет“ ту, ни оне нису далеко.

Како би боље видела на даљину, једна врста крабе која живи у приобаљу Белизеа, има додатна велика сочива на својим, иначе сложеним очима. Зглавкари често имају мозаични вид; попут мозаика кога сачињава велики број ситних делића, тако су и њихове очи сачињене од огромног броја мањих. Овој краби ни то није било довољно, па има и додатни „двоглед“. Међутим, шта рећи за пауке који имају и додатне очи. Паук скакач има најпре два велика, па још и шест малих очију и то свуда око главе. То значи да он види свуда око себе (математичари би рекли за 360°). Док посматра објекат, он не мења положај сочива, већ мрежњаче и тада његове очи мењају боју. Најтамније су када гледа право испред себе.

Ми не видимо добро попут џиновске сипе када је мрак, немамо потпуно видно поље као пауци скакачи, нити видимо на даљину попут ветрушке. Такође, неке светлости, попут ултраљубичасте, за нас су невидљиве. Ипак, за наше потребе, вид нам је сасвим како треба. Уз то, смислили смо и различита помагала, па можемо да завиримо и у микро- и у макро-космос. Уколико их тренутно немате, не очајавајте, овај блог ће вам помоћи да ипак видите неке чудесне ствари које нас окружују. Да бисте сачували тај драгоцени вид, морате мало и да га одмарате; пре свега од телевизора, компјутера, па и овог блога. 🙂 Одлазак у природу би био лепо решење. Пре тога, ево једног занимљивог теста за вид који ми је послала моја драга пријатељица Јасмина, такође биолог. Када кликнете на слику и увећате је, видећете Ајнштајна. Међутим, када се удаљите, његов лик ће се изменити… 🙂

Ајнштајн или Мерилин?

Advertisements

„Очију твојих да није“


Доктор Грег Хомер из Калифорније је одлучио да олакша „муке“ људима који су наследили браон боју очију, а веома желе да имају плаву. До сада су такве „проблеме“ решавали сочивима у боји, која опет захтевају известан напор; потребно их је свакодневно одржавати како се око не би инфицирало, могу да испадну негде на под, те је њихово налажење веома тешко, а да не помињем могућу иритацију очију… Наравно, многи кратковиди људи баш и немају избора, али на страну то, др Грег тврди да може трајно да реши овај проблем, без икаквих оштећења очију и вида. И то само за двадесет секунди! Додуше, толико траје читав захват, док је за промену боје потребно да прође још око две до четири недеље. У почетку би очи биле нешто тамније, али би се временом просветлиле. Такође, др Грег тврди да је сам захват потпуно безболан. У чему се захват састоји? На око се делује ласером који има посебну фреквенцију и који заувек уклања пигмент меланин који иначе даје браон боју. Тај пигмент се налази и у нашој кожи; код оних са тамнијом кожом, природно, има га више. Ову вест сам вам препричао, али ако желите да прочитате све о томе, линк је: „Gregg Homer, California Doctor, Claims He Can Permanently Turn Brown Eyes Blue (вест је на енглеском језику, па вам дође као добра вежба за учење тог језика :)).

Микрографија ока; у центру је црна зеница, плаво је ирис, а све около је цилијарно тело.

Да се подсетимо. Обојени део ока се назива дужица, шареница или ирис. Налази се на предњој страни и окружује зеницу. Зеница је заправо, рупа, што можемо да закључимо и по томе што је потпуно црна. Уосталом, ми не светлимо изнутра, а и како бисмо дошли до слика, унутрашњост ока мора да буде попут мрачне коморе. То опет обезбеђују тамни пигменти у унутрашњим слојевима очне јабучице. Мрачна комора се користила, па и користи и данас, за развијање фотографија. Захваљујући мишићима које поседује, дужица је у стању да шири (при мало светлости) и скупља зеницу (при много светлости). Ово ширење и скупљање се дешава рефлексно. Дакле, дужица нам не обезбеђује само лепоту, већ и има веома важну улогу.

Занимљиво је да су поједини лекари заинтересовани баш за овај део ока, али на веома посебан начин. У питању су тзв. иридиолози, који тврде да се преко прегледа ириса може утврдити здравствено стање комплетног организма. Наиме, изглед овог дела ока се потпуно формира између шесте и осме године живота и он је карактеристичан за сваку особу, попут отиска прста. Дужица се осветли посебном лампом, која и увећава делове попут микроскопа за око 30 пута. За 45 минута лекар прегледа читаву дужицу.

Иридиолози сматрају да у дужици сваког човека може да се утврди обољење или уопште здравствено стање сваког органа.

Не могу да тврдим да је ово све тачно, као што и не знам да ли ова медицинска пракса припада уобичајеној било где у свету. Иридиолози тврде да је ова техника стара хиљадама година и да су у Тутанкамоновој гробници пронађене глинене плочице са нацртаним очима наглашених дужица. Ипак, као наставник, морам да вас научим да све посматрате критички; никада није довољно чути само једну страну приче, потребно је увек саслушати и шта кажу лекари и научници других струка. Такође, потребно је видети научне радове из области, посебно оне којима се доказује успешност у дијагностиковању (одређивању која болест је у питању) и евентуалном лечењу. Историјат напросто није довољан доказ; стари народи нису имали развијену медицину као ми и врло је могуће да су грешили. Могуће је и да ми њихове цртеже не тумачимо на прави начин, односно шта су они заиста представљали. 🙂

И да не буде забуне; доктор Грег са почетка приче није иридиолог. Он је офтамолог, лекар који се бави обољењима и манама ока, те кога морате да посетите уколико уочите промене на својим очима, без обзира да ли су болне или не. С обзиром да браон боја ока није обољење, а још мање мана ока, деловање овог офтамолога би више припадало тзв. естетској хирургији која се примењује ради улепшавања било ког дела тела. И још нешто; стручњаци за квалитет вида, израду наочара и сочива се називају оптичарима.

Да закључимо; лепо је имати плаве очи, лепо је имати и браон очи, лепо је уопште бити леп, али и ако прескочимо већ превише употребљивану фразу да лепота долази изнутра, најлепше је, ипак, бити срећан. Лепота ту, додуше, може да помогне, али није пресудна. Срећу чини наша породица, људи који су нам драги, посао и хоби којим се бавимо, као и све оне ситнице у којима уживамо. 🙂