Још једна Јанина прича


Сваке године, за време летњег распуста, у Београду проведем јако мало времена. Идем на море, на Златар и код баке у Ћуприју. Међутим, овог лета смо читав јун провели у Београду, па смо стално имали неке занимације. Када су нам у Београд стигла браћа из Прибоја, мама и тата су спремили изненађење: повели су нас на хиподром!

Било је веома узбудљиво. Посматрали смо трке галопера и двоколица и жестоко навијали. Док пратите трку коња, адреналин скаче, ви се сконцентришете на трку са огромним узбуђењем. А када чујете име победничког коња, скачете од радости или се мало разочарате. Затим следи још узбуђења: постоји могућност да се окушате у јахању! Интересантно, али и тешко. Најтеже је попети се на коња. То кажем из личног искуства. Али је зато невероватан осећај у седлу!

Отићи на хиподром је јако лепо искуство. Али, да ли је то искуство толико лепо и за коње? Када се коњи припремају за трке, они су приморани да буду у малим боксевима, што њима вероветно није баш пријатно, јер коњ је велика животиња. Осим тога, напорни тренинзи за трке уопште нису ни забавни, ни лаки. Очигледно је да постоје одређени стандарди у вези са овим спортом, али требало би да се ти стандарди побољшају или ће овај спорт једног дана бити укинут.

Животиње су јако битне за екосистем на Земљи, па би зато требало да људи више воде рачуна о њима!

Јана Дробњаковић 5/5 ОШ „Иво Андрић“, Београд

Ми и друге врсте


Да није свуда у свету хладно као код нас, доказује и недавна активност младих у Мексику. Они су се сакупили како би протествовали против корида, али на необичан начин. Уживели су се у улогу несрећних животиња, тако што су се, одевени само у веш, правили да су мртви, прекривени вештачком крвљу и „избодени“ традиционалним оружјем. Кориде су веома привлачне туристима, али су „борбе“ са биковима више него сурове. Према неким подацима, само у Шпанији се годишње одржи око 1700 оваквих „манифестација“ и на мучан начин се убије преко 10000 бикова.

Без обзира колико блескасто изгледала акција ових младих људи, наравно да је подржавам, јер мој мозак не може да прихвати да је мучење и убијање животиња забава. Некако сам увек веровао да сурове игре у арени припадају прошлости, чак античким временима од пре пар хиљада година. Ми данас себе називамо модерним и хуманим, па је ред да се у складу са тим и понашамо. Ваљда би требало да знамо боље и будемо паметнији од својих предака. Здрав живот подразумева и здрав однос према другим врстама. Уосталом, много веће задовољство, сигуран сам, пружа неговање животиња. Најсвежији пример је Cookie (Колачић), пингвинче које је заштитни знак зоолошког врта у Синсинатију. Ова беба пингвина врло гласно ужива у голицању. Следећи филмић ће вам то показати, али потребно је да га одгледате до краја (не траје дуго) и да појачате звучнике. Очараће вас. 🙂

Кад љубав победи мржњу


Једна не тако „свежа“ вест која ме је заиста оставила под утиском, јесте она о Американцу који је био члан једне од најозлоглашенијих расистичких организација у његовој земљи и који се због свог сина толико променио да је одлучио да промени и лични опис. Наиме, као члан те организације, по лицу је био истетовирао знаке, односно симболе, који јасно указују на мржњу према другачијим људима. Због свог детета се одлучио на то да све те тетоваже отклони, што уопште није био лак задатак. Наиме, прошао је 25 третмана лица, од којих је сваки био попут операције у тоталној анестезији и праћен великим боловима. Све је то трајало дуже од годину дана. Чак и данас има мигрене, што значи сталне болове у глави, а и мора да се крије од директног сунчевог зрачења.

Оно што јесте свежа вест је да се данас облежева Светски дан борбе против сиде. Како сам ове две вести повезао? Оболели од сиде веома често трпе шиканирања, што значи да их људи избегавају, не поштују и омаловажавају, а неретко су и предмет мржње. Мржња никада никоме добро није донела. Уосталом, човек који је припадао организацији која мрзи све људе који нису европеидног типа (што бисмо погрешно рекли „белце“, јер боја коже и код таквог типа није заиста бела; уосталом, боју јој даје и мрки пигмент меланин), не жели да и своје рођено дете (које, сигуран сам, воли више од било кога), научи мржњи. Чим то не жели, значи да и сам зна да то није добро. 🙂

Као прилог овом дану нудим вам неке корисне линкове:

Ови текстови ће вам сигурно помоћи да се информишете о овој опакој болести, а можда и да напишете неки реферат о њој.

Водич кроз научну дивљину


Ових дана сам прочитао књигу коју сам купио на овогодишњем Сајму књига. Назив је „Водич кроз научну дивљину“, а написао ју је Мајкл Ханлон, који је, ипак, по занимању новинар, а не научник. Међутим, специјалност су му управо извештаји из научних области. Овде су вам неки општи подаци о књизи, а ја сам са вама желео да поделим неке своје утиске и што да не, можда вас мотивишем да је прочитате.

„Наука никада није била тако гламурозна или тако продуктивна. Она привлачи најуспешније из целог света. Међутим, нешто јој недостаје: оно некадашње лудило. Јер, осим што је брилијантна и инспиративна, наука је данас и индустрија. Научници раде у тимовима и откривају све више тога, а њихови приходи зависе од брзине објављивања резултата и оцене њихових колега. Добро је што научници раде на овај начин и тешко да би се могао замислити бољи, али он не оставља много простора за лудаке и ексцентрике.“

Иако би се по уводу рекло да аутор критикује научнике и њихов рад, то ипак није тако. Или макар, књига се тиме не бави. Идеја дела је да се кроз десет питања које је поставио прикаже, да без обзира на величину научног достигнућа данас, постоје проблеми који изгледају нерешеви. Најзанимљивије је што су неки од тих проблема, односно нека од тих питања, веома једноставни. То значи да не морате да имате титулу и знање елитног професора са Харварда да бисте их поставили.

Једно од питања гласи „да ли је Фидо зомби“. То је заправо шаљива варијанта питања да ли животиње имају свест попут људи. Аутор романа поставља ово питање са разлогом; страшне ствари су људи радили другим људима у прошлости, а због сопственог мишљења да људи који су другачији заправо и нису људи. Наравно да мислим на људе другог типа; негроидног (не расе, то не постоји у људској популацији). Већ свима је позната прича о ропству и како је оно изгледало, али у овој књизи може да се прочита и једна подједнако застрашујућа прича. Почетком 19. века у британској штампи су се појављивали огласи за људе, названим „пушкама“ како би се придружили ловачкој експедицији у Тасманији. Овај лов је подразумевао лов на урођенике ове области. До 1867. побијено је 5.000 урођеника, што је укључивало и децу, а њихова тела су била изложена у музејима!

Тада су људи веровали да су урођеници сасвим друга и несвесна врста, па овај стравични злочин нису сматрали нити стравичним, нити злочином. Шта ако исту грешку правимо сада према животињама?

Козметичка индустрија, на пример, користи зечеве тако да им у очи убацује хемикалије. Како их не би шапицама истрљали из очију, затворени су у ове кутије.

Један од тестова за испитивање свесности у животињском царству је и тзв. тест огледала. Поента је да се види да ли животиње када се погледају у огледало знају да су то оне или мисле да је то друга животиња њихове врсте. Неке животиње, попут слонова, тај тест су успешно положиле, док друге, попут мачака, нису. Међутим, аутор књиге указује на очигледне грешке теста; он једнако зависи и од квалитета вида колико и од свести испитаника. Многе врсте нису баш претерано оштрооке, али зато имају развијено чуло мириса толико добро, да ми не можемо ни да им примиришемо. 🙂 Да добар вид не значи уједно и развијену свест и интелект, доказују и примери слепих људи, који дефинитивно јесу веома свесни онога што се дешава, без обзира што то не могу и да виде. Питање је зашто ми ову чињеницу прихватамо без проблема, а сумњамо у животиње?

Овако се испитује како нека средства која користимо у домаћинству иритирају кожу. Види се рана на овом псу.

Можда је један од одговора и тај да нам то смирује савест. Често су људи толико окрутни према животињама да би, уколико се испостави да јесу свесне, људи у том случају постали прави злочинци. Аутор ове књиге показује да су тестови, попут описаног, а који мере ниво свести, довољно несавршени да сваки може да се доведе у сумњу. Такође, доводи у сумњу све што мислимо да знамо о понашању животиња. И закључује:

„…Повредити зомбија је сасвим у реду јер зомби не може да има ништа против тога. Међутим, колико научника данас сматра да је чак и огледни пацов обичан зомби? За сада, главни научни естаблишмент мисли да је у реду, у изузетним околностима, вршити експерименте над шимпанзама. Али, хоће ли се то наставити ако нас шимпанзе замоле да прекинемо?“

У књизи има обрађених још девет питања из области биологије и физике. На пример, аутор се пита да ли је могуће живети вечно, да ли има живота у свемиру, да ли паранормалне појаве могу да постоје, зашто модерни људи имају све већу телесну масу и да ли је ту у питању епидемија гојазности итд, итд.

Уколико сам вас заинтересовао да пронађете и прочитате ову књигу, веома ми је драго. У науци су питања једнако важна као и одговори на њих. 🙂 Уколико себи поставите неко питање и почнете да трагате за одговором кроз листање литературе која се тиме бави, претрагом на интернету или експерименом који сте осмислили, ви заправо – истражујете. А то је, верујте ми, један добар начин да стекнете знања.