Дивљи у срцу


Често се питамо колико смо успели да заиста припитомимо домаћу мачку. Када нам је кућни љубимац, ћудљива каква јесте, изгледа нам као да је она заправо припитомила нас. 🙂 Постоје и такви власници мачака који трпе читаве тортуре својих мазних љубимаца. Неретко се дешава и да „дигну шапу“ на своје власнике. Једно од новијих истраживања објављених пре пар дана се не бави баш овом темом, већ да ли власнике мачака може да угрози још по нешто осим променљивог темперамента њихових миљеника. И показало се да може, али само ако се нашим мачкама „укрсте путеви“ са њиховим дивљим сродницима, дакле, дивљим мачкама, али и пумама.

Важно је како ми себе видимо. 🙂

Велики број организација је обавио вишегодишње истраживање и утврдио да домаће мачке деле исте болести као и њихови дивљи сродници. Да зло буде веће, те болести могу да донесу и у људски дом. Конкретно, у питању су болести које изазивају бактерије из рода Bartonella и протисти врсте Toxoplasma gondii, као и вирус који напада мачји имунитет (овај последњи нама не може ништа).

Не дајте да вас завара овај мирољубиви изглед. 🙂

Бактерија коју маце могу да нам пренесу је заправо бацил, а добијамо га тако што нас љубимац огребе или угризе или чак лизне по месту где већ имамо некакву раницу. Зато се и зове болест мачјег огреба (огребла нас је :)). Услед болести отекну лимфне жлезде, а јављају се и умор, благо повишена температура и губитак апетита. Некада може да се јави и коњуктивитис. Болест или прође спонтано (што бисмо рекли „сама од себе“) или уз помоћ лекова који нас спасавају од бактерија – антибиотика. На срећу, ова бактерија је врло осетљива на њих.

Седи како хоће и нико ништа не сме да јој приговори.

Токсоплазма је паразит који изазива болест токсполазмозу (логично :)). Ову болест не преносе само мачке, може се добити и на друге начине, рецимо преко воде, неопраног воћа или недовољно куваног меса (не мачјег, већ свињског, јагњећег или ређе, говеђег). Постоје три типа ове болести, али онај о коме ми данас причамо (пишемо и читамо :)) препознаје се по отеченим лимфним жлездама на врату, осипу на кожи, повишеној температури, малаксалости и боловима у глави и мишићима. Лечи се – лековима и то разним. 🙂

Па зар није дивља? Искрено?

Ето, рећи ћемо ми, дивљаци су криви за то што обољевају наши мили љубимци и што обољевамо још милији ми. 🙂 Па, није баш тако. 🙂 Криви смо опет ми, људи. Због задирања у природне екосистеме (а зарад изградње градова и аутопутева), људи и њихови њубимци могу да пренесу болести дивљим врстама. Јасно је да то може да буде и узвраћено (мада наравно ненамерно; животиње немају идеје да би неког могле са намером да заразе зато што им одузима од природних станишта). 🙂

Напасница маца!

Док научници сада сабирају и одузимају аутопутеве, размишљају о могућим начинима како да ускладе градњу саобраћајница и уопште градова, а да при томе изолују и елиминишу болесне дивље примерке, ми можемо да се похвалимо да смо научили макар три ствари. Прво, да узимање од природе увек има неке последице, посебно ако је то узимање претерано, друго, да треба водити рачуна о сопственој, али и хигијени кућних љубимаца и посећивати ветеринаре чешће, те треће, да божанствени блог о биологији сваки пут оправда свој назив, што занимљивошћу текстова, што њиховом актуелношћу (увек ваља убацити и мало хвале, где год је то згодно). 🙂

Advertisements