Бајка о мочварама


Лекцију из мочвара моји осмаци раде сами. Одаберу групу деце са којима ће радити, пронађу (у књигама или преко интернета) научне текстове о овим екосистемима и пишу причу. Прича мора да садржи важне информације које проучава екологија (животне форме, доминантну врсту, ланце исхране, просторну и временску организацију, еколошке факторе и све друго), али не сме да буде досадна. Жанр бирају сами; научну-фантастику, хорор, трилер, љубавну мелодраму, чак и сапуницу… Прича може бити путопис, новински чланак, па чак и бајка. Ево управо једне, која је према мом мишљењу, божанствена.

Another-tale-about-wonderland-photography-by-Katerina-Plotnikova11-550x366Било је то давно, давно, на једној и не баш тако далекој планети. Том планетом владали су краљ Океан и краљица Океанија. Они су били велики, плави и моћни, и све животиње радо би долазиле да живе у њиховом краљевству. Имали су сина који се звао Море. Он је већ био одрастао, довољно је животиња живело у његовом краљевству и много се бродова већ пробијало кроз његове велике и снажне таласе.

Дошло је време да принц Море пронађе праву девојку за себе и створи себи породицу. Краљ је одлучио да направи бал и позове све девојке са њихове планете. Дошло је много девојака. Била су ту бистра Језера, витке Реке и мале Баре. Све оне су покушале да својом лепотом освоје принчево срце, али принцу се ниједна од ових лепотица није свидела. Зато се искрао кроз отворен прозор и отишао далеко од куће.

Тек када се много, много удаљио схватио је да се налази у једној потпуно другачијој средини. Неки су ту област звали Мочварно краљевство. Мочвара је била девојка коју нико није волео јер је била другачија од свих осталих бистрих, плавих вода. Око принца није се налазила вода, већ мокро тло натопљено слатком водом. Време је било променљиво, али у исто време и некако хладно. А и животиње и биљке су биле другачије. Принц је био навикао на шарене и разигране рибице, зелене алге и различите морске биљке. А сада су га окруживали различити водоземци, скакавци, сисари, инсекти, слепи мишеви, а изнад принца летеле су мушице и вилини коњици. То је била животна средина у којој је било жбуња, шиба, локвања, мокрих, али и минералних ливада, без дрвећа.

На крају, појавила се и она, Мочвара, девојка коју нико није волео. Море ју је дуго гледао. Била је другачија, али опет, некако јединствена. Изнад ње пролетео би и понеки лептирић коме је ова животна средина била погодна за живот. Али, нажалост, многе мочваре су угрожене или потпуно исушене. А ова је била једна од њих. Тужна девојка Мочвара била је толико исушена да су се виделе скоро само осушене и поломљене гране.

На срећу, принц Море имао је много воде у свом краљевству, па је помогао Мочвари. Ова Мочвара сада се налазила уз једно велико Језеро и на тај начин опет је добила воду. Сада су око мочваре летели разиграни, разнобојни лептирићи. Вегетација је била некако бујнија и лепша и блиставија, баш као и сама Мочвара, или се бар тако чинило принцу који је напокон схватио да је пронашао девојку којом жели да се ожени. Он се заљубио у Мочвару, такву каква је, једну јединствену, на свој начин лепу и посебну.

Ђаци одељења VIII1:

Бојана Цветковић

Анастасија Видаковић

Вук Обрадовић

Душан Петровић

Биолошки хороскоп


На линку

https://secure.worldwildlife.org/inner-animal/inner-animal.html

можете да се забавите уз мини-квиз на тему да сте животиња, која бисте били. Квиз је врло једноставан, али вам је потребно знање енглеског језика или макар неко при руци ко то знање има (прва опција је ипак, боља). 🙂 Посматрате наранџасту црту и померате језичак ка једној или другој крајности, а која више одговара вашој личности. Наравно, не морате да га померите скроз улево или удесно; претпостављам да ће средина бити најчешћи одговор. На крају, након неколико кликова на дугменце доле десно „next“, добићете и резултат. По том тесту, ја бих био велика бела ајкула и нисам баш одушевљен, пошто сам очекивао бубамару. 😀

И жаба је лепа, а узета баш са поменутог сајта.

У часовима доколице, можете да направите нешто слично, али различито; биолошки хороскоп, са 12 или већ колико год хоћете знакова који ће представљати људе. Особине живих бића које сте узели као знакове, опишете (уз помоћ литературе коју имате) и људи их лако могу приписати себи (осим наравно ако вам један од знакова не буде хоботница са особином „ви сте једна од оних особа која има осам ногу“ :)). При томе, заиста нећете много погрешити, ништа више од онога што греши и овај „наш“, уобичајен хороскоп, 🙂 а успут ћете саставити чак 12 мини-реферата и научити нешто ново о појединим врстама.

Јулијанска Нова година


Вечерас многи дочекују још једну Нову годину, а по јулијанском календару, који иначе „касни“ за грегоријанским 14 дана. То значи да је по јулијанском, данас (тек) 31. децембар. Уосталом, неке основне податке о томе имате овде. Ја бих данас да двоструко искористим прилику; да честитам свима који данас славе, а и пошто се ова Нова година популарно назива и српском, да на неки начин дам прилог овом дану.

Ево га мој прилог. 🙂 Бели лук, Allium sativum, што би рекли Латини, а ми бисмо још рекли и чешањ, чесно, чешњак и сарамсак, у веровањима старих Срба је имао изузетно значење. Заправо, према неким тврдњама, највећи од свих других биљака. Наиме, веровало се у моћ белог лука да заштити од сваког зла, па чак и од метиља. Мислило се да је немогуће излечити метиљавост, болест коју изазива овај паразитски пљоснати црв. Вук Караџић је забележио причу да када су Немци ухватили ђавола и упитали га који је лек против ове болести, он им је узвратио да сачекају да стока (тачније, овце) „полипшу“ од ње. Дакле, другим речима, указао им је да лека нема. Занимљиво је и да се веровало да само вештице не једу бели лук (па ви сад видите да ли ћете негодовати када вам га послуже као додатак ручку :D). Уосталом, ми „знамо“ да нас штити и од вампира. 🙂 Заправо, у народу се сматрало да штити од било каквих демонских сила и да га ваља држати у виду венца изнад врата, а богами у нужди и загристи. 🙂

Да ли сте знали да бели лук има јако лепу цваст?

Занимљиво је и да се ритуално јео за празнике, али додуше не баш за Нову годину, већ за Бадње вече (и то у комбинацији са – медом!). Користио се и у врачањима, па су тако мајке са више деце садиле по један стручак за свако. Сваки од њих би подједнако подрезале, те онај који највише израсте, указивао је да ће дете коме је посвећено бити најсрећније. Девојке би окачиле два листа једнаке дужине за појас; са леве и десне стране, како би сазнале да ли ће се удати. Уколико до ујутру више израсте онај на десној страни, удаће се. 🙂 Стари народ је изгледа имао знања о лековитим својствима лука и примењивао га је приликом сваке епидемије, односно болести, али је и то рађено заједно са гатањима. Он се дакле, користио у лечењу практично свега – великог кашља, гушобоље, главобоље, грчева у стомаку, тифуса, грознице, жутице, отока, зубобоље, чак и чмичака. У Босни и Херцеговини се чак веровало да би семе ове биљке могло човека да учини бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер би га виле у међувремену покупиле. 🙂

Ову и још многе занимљиве приче о томе шта су „наши стари“ веровали, имате у „Речнику српских народних веровања о биљкама. Шта на ово све каже наука? Па, биљке свакако јесу веома важне за израду разноразних лекова, чак и против опаких болести попут маларије, али нису свемогуће. Зато, морате бити веома опрезни када слушате или читате о лековитости било чега. Посебно, када су у питању рекламе које продају разноразна средства „на биљној бази“ за мршављење, на пример. Ако су на биљној бази, то не значи и да нису опасна, нити да немају неких контраиндикација (нежељних (нус)појава, осим оних жељених да нас излече). Знате већ и сами да постоје и отровне биљке, као и оне које нам изазивају алергију. Такође, греота је и да бацате паре за ништа (сада би ме исправиле колеге које предају српски језик :)).

Уосталом, могућности лечења биљем се и даље испитују (што аутоматски значи да се не зна све, што је разлог више да се не верује рекламама), па ево и једног занимљивог истраживања белог лука, додуше малко „бајатог“. 🙂

Све вести: „Лековитост белог лука и даље задивљује истраживаче“

Ето, прославили смо и ову Нову годину уз бели лук. 🙂 Све најлепше!

Осми путник


Можда сте гледали филм „Осми путник“ или „Елијен“. Ја сам гледао сва четири наставка (што би рекли, квадрилогију) и поштено се испрепадао. Да ли су ти филмови квалитетно остварење научне-фантастике и који је наставак најбољи, оставићемо неком другом блогу чија су тема филмови. Мени је на памет пала једна друга идеја; да пронађем све оне представнике живог света који имају по неку особину страшног чудовишта које је задало толико муке јунацима ове саге.

Па, да кренемо… Најпре, ванземаљско биће има занимљиву смену генерација – полну и бесполну. Матица, изгледа оплођена, леже јаја из којих излазе пауколика створења која се лепе људима за лице. Ти људи постају домаћини из чијег тела се лежу и матица и радилице. Биљке увек имају смену генерација, а што се животиња тиче, смену генерација имају неке врсте медуза.

Медузе које слободно пливају, размножавају се полно. Испуштају полне ћелије у воду, које ће се ту и спојити, дајући најпре зигот, па ларву и напокон сесилног полипа. Овај полип се размножава бесполно, пупљењем. Тако ће он дати већи број нових медуза попут пластичних чаша које су нанизане једна у другу и које ће временом сазревати и одвојити се. Опет Јово наново. 🙂

Да проучимо мало више пауколико створење.

Само гледајући га, могу се уочити сличности са пар животиња. Рецимо број и изглед ногу одговара онима код паука. Такође, јасно се види кичма, која је уз то веома савиљива, баш као код змије. Моји ђаци врло често мисле да змија уопште и нема кичму због своје гипкости, али то је погрешно. На срећу, прилично сам сигуран да на Земљи нема паразита који се лепе за лице бацајући свог домаћина у кому, али пијавица уме сасавим лепо да се причврсти за кожу. При томе, она убризга и анестетик како је домаћин уопште не би осетио. Међутим, пијавица пије крв, а ово чудовиште уопште и није паразит. Циљ му је не да преотме храну, већ да у свог домаћина остави потомство. На нашој планети постоји пандан томе. Неке врсте оса проналазе домаћине за своје бебе. Убаце јаја у неког инсекта и излегле ларве се њиме хране све док не изађу. Приказаћу вам филм који приказује не само то, већ и како се нервни систем гусенице домаћина толико мења да она на крају помаже и штити своје душмане…

А сад мало она…

Усправан ход је својствен људима и много смо се намучили у еволуцији да га постигнемо. Ипак и неке животиње могу тако да стоје и да се крећу. Рецимо, меркат је једна од симпатичнијих животиња која се усправи када извиђа територију.

Иако нисам сигуран чему служе израштаји на леђима чудовишта, могу да вам кажем да постоје животиње које их имају на истом месту. Крестасти мрмољак има кресту, по којој је и добио назив, али са врло јасном наменом; да би се удварао женкама. У време парења се та креста чак и повећава.

Страшни зуби и канџе? Многе грабљивице их имају. Тигар је само једна од њих. Чудовиште је у последњем наставку филмске саге показало и да је спретан ронилац и да му као погон служи реп, те је врло налик крокодилу. Не могу да се сетим да ли је користило свој реп и као оружје, али уколико јесте, онда бих га упоредио са једном изумрлом, али импресивном групом диносауруса. Диплодокус се рецимо, тако бранио од предатора, а његови сродници су на крајевима репова имали и израштаје у облику буздована или бодљи што је додатно повређивало грабљивицу. Брзина удара је могла да буде и 50 km/h. Оно што сам свакако уочио је да је чудовиште имало веома савитљив реп, попут лемура, али га није баш користило за пењање по дрвећу. Заправо, кретало се и по зидовима и плафону, што је за његову тежину прилично немогуће. Један много мањи створ може то исто. Зидни гуштер, врло честа врста код нас, добила је назив по томе што се често среће како се сунча „залепљена“ за неки зид. Његови сродници гекони имају проширене прсте са попречним наборима што им омогућава да комотно пријањају за подлогу.

Када погледам главу чудовишта, поново ми дође да се вратим у давну прошлост. Диносауруси цератопсиди су имали веома тешке додатке на глави, који су служили мужјацима за шепурење, али уз рогове су били и моћно оружје. Друга група, хадросаури, имали су додатке које су осим за удварање користили и за комуникацију. Научници су покушали да репродукују могуће звукове које су испуштали…

Поново смо стигли до змија. У првом филму смо могли да видимо да чудовиште када расте, пресвлачи се, односно одбацује своју кожу. Ракови и други зглавкари, одбацују своје хитинске омотаче и тако расту, јер у чврстим оклопима који их штите, то никако не би могли. И то се назива пресвлачењем. Међутим, како расте, чудовиште мења и изглед, осим што одбацује и кожу. Најпре је личило на змију, да би временом попримило свој језиви изглед. Овакву метаморфозу имају жабе. Са тим да су оне дефинитивно мање језиве, а богами су и корисне; регулишу бројност инсеката. Жабе се рађају као пуноглавци који дишу на шкрге и имају органе бочне линије. Крећу се помоћу задњег, погонског пераја којим пливају. Практично су у том стадијуму много блискије рибама него водоземцима. Временом, израсте им један, па други пар ногу, шкрге се замене плућима и реп се губи. Жаба је рођена… поново. 🙂

У другом делу квадрилогије смо видели да ванземаљци праве некаква гнезда попут пчела. Такав начин живота и воде. Имају матицу која леже јаја. За ту сврху она има и легалицу, попут женке скакавца. Као што сам назив каже, ово је орган који помаже у легању јаја.

Колико сам схватио, остали чланови чудовишне групе су радилице, баш као у пчелињој заједници. Није остало разјашњено да ли су неке од њих мужјаци који оплођују матицу или она полаже јаја без оплођења, што се у биологији назива партеногенеза. Птице које то могу да ураде, а да се при томе нешто и излегне су ћурке.

Гледајући чудовиште како једе, дошао сам до проблема… Оно има мала уста у великим устима. Како то наћи у постојећим примерима живог света? Па, заправо, постоји једна веома занимљива прича. Зглавкар са латинским називом Cymothoa exigua још док је сасвим мали успева да прође кроз шкрге неке рибе и тако дође до уста. Тамо се закачи за језик и храни се ткивом све док се језик толико не сасуши да га више није могуће користити. Паразит тада ради чудесну ствар; престаје да буде паразит и постаје симбионт. Прихвата да својим телом игра улогу језика за рибу, али као награду добија део хране коју она улови. Дакле, мала уста у великим устима. 🙂

Још један проблем који сам имао у проналажењу овоземаљског представника је тај што у филму чудовиште има киселину уместо крви. Та киселина дословно пржи кожу људи, попут азотне. Азотна киселина реагује са протеинима, између осталих и у нашој кожи и прави нам озбиљне повреде. Тешко да би таква киселина била добра за било које живо биће. Нормалан pH људске крви је једва нешто виши од неутралног (7,4), што више нагиње ка бази. Не знам вредности за сва жива бића која уопште имају крв, али веома верујем да би се тешко нашло неко чија је крв попут описане у поменутом филму. Лишаји свакако немају крв, али стварају киселину. Она не само да није опасна, већ је веома корисна за сав живи свет. Додуше, дуго јој треба да делује, али када лишај насели неку стену, дроби је и на тај начин прави плодно земљиште. Тако лишај, као пионир вегетације, ствара услове за биљке и сва друга жива бића на теренима који су до тада били каменити и ненасељиви. Што се крви тиче, опасну крв има јегуља. Њена крв је отровна, али је јегуља ипак врло омиљена посластица гурмана. Наиме, губи отровност када се лепо припреми; на температури од 80°С. Можда сте приметили да понекад, када пустите бубамару да хода по вашој руци, оставља жућкасти траг. То је њена хемолимфа која има улогу крви и коју испушта са намером да се одбрани. У хемолимфи се налази уљани жућкасти отров, врло непријатног укуса, па је грабљивице избегавају.

Јегуља, рак, змија, паук, бубамара, меркат, ћурка… Можда бисмо мешањем гена свих ових организама могли да оживимо чудовиште са великих и малих екрана. Ко зна шта будућност носи? Можда ви имате неко своје омиљено чудовиште из научно-фантастичног или пак, хорор филма? Уколико је тако, пробајте да пронађете „узоре“ на нашој планети који заиста постоје. Може вам бити добра вежба за трагање по литератури, упознавању живог света, а и немојте заборавити; озбиљне филмске екипе често у својим редовима имају и биологе. 🙂 Очекујем ваше коментаре.