Ноћ слепих мишева


Шестакиња Јана Дробњаковић већ је написала пар текстова за мој блог и стекла незванични статус коаутора. Данас ми је послала још један текст и нисам часио часа да га објавим. Веровали или не, текст је у потпуности њен, а изузетан таленат је препознат и она ће бити нова уредница школског часописа. Сигуран сам да ће то бити једна успешна каријера, а очекујем много лепих и занимљивих прилога. До тада, уживајте у најављеном тексту, а који је заправо извештај са „Ноћи слепих мишева“:

DSCF5539

Као и сваке године, у Београду је организована манифестација посвећена јединим летећим сисарима на Земљи – „ Ноћ слепих мишева“. Ове године, предавања су била одржана у сали Етнографског музеја. Манифестација се састојала из четири занимљивих и врло информативних предавања, са циљем да упозна људе са свим врлинама и способностима ових чудесних бића.

У уводном делу Милан Пауновић, члан Друштва за очување дивљих животиња „Mustela“, приближио је гостима значај и разлог одржавања „Ноћи слепих мишева“, и сам узрок постојања науке која се бави слепим мишевима (Chyroptera) – хироптерологије.

Затим је једна његова колегиница изнела своју презентацију са темом „Зашто су слепи мишеви важни?“.  Сазнали смо да се међу људима створила потпуно погрешна слика о њима. Слепи мишеви су сисари који су временом развили способност летења и који се хране НЕКТАРОМ ИЗ БИЉАКА, СИТНИМ ИНСЕКТИМА и сл. Да, добро сте прочитали; од 150 врста слепих мишева само су 3 врсте тзв. „вампири“ односно хране се крвљу. Такође смо сазнали њихову сврху у разношењу полена биљака и очувању неких све малобројнијих биљних врста.

DSCF5542Друга презентација говорила је о томе како је то бити хироптеролог и на која поља се ова наука простире. То није нимало лак посао и треба бити велики ентузијаста и љубитељ свог посла. Овакви научници треба да имају одговарајућу опрему и довољно знања из биологије. Ради се на терену или у прихватилишту. Научници хватају слепе мишеве и врше „систематски преглед“ – мере тежину, дужину, старост и пол јединке, а потом их прстенују посебним прстеном за крило који има шифру, па их пусте на слободу. Ово се врши да би имали увид у просечан број и друге податке о слепим мишевима у некој области.

У наставку било је веома интересантно- имали смо прилику да чујемо причу о малом Момчилу из прве руке! Момчило је нађен на једном тротоару као беба, одакле је доведен у Природњачки музеј. Био је стар недељу- две, потпуно слеп, без длаке и крила. Људи у прихватилишту су се добро старали о њему, па је убрзо научио да лети и једе чврсту храну. После пар месеци, био је довољно способан за самостални живот и пустили су га.

Последња презентација била је на тему узајамног односа слепих мишева и људи. Добили смо корисне савете шта урадити када вам слепи миш улети у стан или кућу. Не треба правити пометњу, већ само искључити светло и отворити прозор просторије. Ако сте принуђени да дирате слепог миша рукама, обавезно то учините заштићеном руком. Ако слепи мишеви настане ваш животни простор, обратите се Друштву за очување дивљих животиња „Mustela“ које ће вам помоћи.

На крају су студенти Биолошког факултета довели госте изненађења – СЛЕПЕ МИШЕВЕ! Имали смо могућност да лично помазимо ова дивна створења.

Пре ове манифестације, имала сам страх од слепих мишева, а сада бих баш волела да ми један улети у собу!

Скакачи и спавачи


Одавно сам желео да вам прикажем једно створењце које ће вам се, сигуран сам, допасти:

У питању је једна од шест врста, колико их укупно има, тропрстог патуљастог скочимиша. Те врсте насељавају пустиње Азије и сада им већ завидим, с обзиром на хладно време које нас је снашло. 🙂

Јунак нашег филма је прилично активан, али заправо он воли да спава и зимски сан (хибернација) и летњи сан (естивација). За скочимише је познато да неке врсте од 12 месеци, колико их у години има, спавају чак девет. 🙂 И тек три месеца скакућу. У ствари, неке врсте чак не воле ни да скакућу, иако их је природа опремила дугим и задњим ногама и реповима (ово друго ради равнотеже). Шумске врсте радије пузе испод вегетације или ако баш морају, праве ситне скокове наместо дугих.

И још једна занимљивост за пустињске скочимише. Комфор им је веома важан. Па тако, имају чак четири јазбине. Сталну летњу јазбину користе за живот и подизање младих, сталну зимску за хибернацију (научили смо шта је то у претходном пасусу), привремену ноћну летњу коју користе да се сакрију од неке грабљивице током ноћних похода и привремену дневну летњу да се склоне од врућине. Ове привремене су дужине од тек двадесетак центиметара, али за тако мале животиње, то је сасвим довољно. И – мало ли је. 🙂

Биолошка физика


Морам нешто да вам признам. Физика ми никад није била јача страна. Чудно за природњака, али истинито; у основној школи сам рецимо, био солидан. Већ у средњој, појма нисам имао и једва сам се некако провлачио. Сећам се и да сам био веома срећан када сам сазнао да је трећа година била последња што се тиче учења овог предмета. И напокон, на факултету, прошао сам муке Танталове да положим тај предмет који ме је „сачекао“ већ на првој години и био сам веома срећан што га више никад нећу учити. Бар сам тада тако мислио, док нисам схватио да на другој години имам физичку хемију. И то сам некако прошао, можда малко више на срећу него на знање и поново мислио да сам сада заиста, напокон и неопозиво завршио са тим предметом једном за свагда, док на трећој години нисам добио предмет који се звао физиологија животиња, али се и те како „ослањао“ на физику. Права једна биофизика. И тако…

Наравно, сада ће моји ђаци да кажу, „па јесте, а видите какви сте били, а нас мале терате све да знамо и“ трнт-мрнт и све друге жалопојке које ђаци обавезно кажу у таквим ситуацијама и ако је икако могуће сви у глас и у хору. Е, па, наравно да тражим да знате све, јер сте ви ваљда бољи од мене! Па да не очекујем да ће моји ђаци бити бољи од мене, читав овај посао наставника и уопште, читав овај свет нема смисла. Ми ваљда идемо ка томе да напредујемо!

Уосталом, временом сам открио да добар биолог мора да буде и добар физичар (и добар географ и историчар и наратор и уметник и глумац и све што треба, јер широко образовање помаже у сваком послу). Иако нашим ђацима биологија и физика имају везу утолико што су им кабинети близу (у мом случају чак ни то) или се евентуално часови тих предмета одвијају један за другим, показаћу вам да је веза веома важна и то на примеру Архимедовог закона.

Физичари обожавају да лекцију почну од дефиниције. И шта каже дефиниција? Архимедов закон гласи да на свако тело потопљено у течност делује сила потиска која је једнака тежини телом истиснуте течности. Другим речима, тело потопљено у течност бива лакше за колико износи тежина истиснуте течности. Ово иначе важи и за гасове, али је откривено најпре код течности. И то богами, још у време старе Грчке. Прича каже да је закон открио и описао антички математичар и физичар Архимед. Тадашњи краљ Хијерон изгледа да је много волео круне и то баш од злата, али је сумњао да су његови (крадљиви) златари део злата заменили сребром. Сребро је одувек било јевтиније од злата, а и што је такође важно и специфично лакше (то значи да је иста гомила злата тежа од исте гомиле сребра, рецимо :)). Зато је унајмио паметног Архимеда да му то провери. Овај је дуго размишљао, али без резултата, све док случајно није приметио да када уђе у пуну каду, истисне одређену количину воде и осети умањење тежине. Схватио је да су те две ствари повезане и сав одушевљен го истрчао на улицу вичући „ЕУРЕКА! ЕУРЕКА!“ То у то време изгледа да није било толико скандалозно (стари Грци се иначе баш нису закопчавали до грла), а његове речи су постале уобичајене као радостан усклик када пронађемо неко решење.

И ето прва повезаност са биологијом; хигијенске навике нас чине паметнијим! 😀

Друга веза са биологијом је та што захваљујући сили потиска, највеће организме ћемо пронаћи управо у води. Ако сте мислили да су тирано, ало, стего, бронто или какав-ли-већ-год-диносаурус били највеће животиње на свету, љуто сте се преварили. Диносауруси су били копнени, чак и када би повремено гацали по води и ловили шта се већ у води да уловити, а копнени организми ни близу нису велики као водени. Највеће живо биће икад, наш је савременик – плави кит, јер са својих 33 метра дужине, тежи више од 150 тона! Дакле, имамо ту част да живимо у комшилуку овог џина, али докле ћемо, зависи искључиво од наше одговорности. Четрдесет година прошлог века људи су их ловили скоро до истребљења. Године 2002. процењено је да је било од 5000 до 12000 плавих китова у свету. Пре почетка ловљења, највећа популација ових китова од 239000 јединки је живела око Антарктика, али данас живи много мања, од тек 2000 у североисточном Пацифику, Антарктичком и Индијском океану. Постоје још две групе у северном Атлантику и још најмање две на Јужној Хемисфери.

Да се упоредимо. 🙂

Користећи знања о фосилним и рецентним врстама, научници су израчунали да је сисарима у процесу еволуције потребно око 24 милиона генерација да би од величине миша постигли величину слона. Минимум је потребно 1,6 милиона генерација да би се стоструко увећали, а пет милиона да би се увећали хиљаду пута. Китови су „расли“ брже него њихов копнени комшилук (мада је и њима било потребно много времена), баш захваљујући води и наравно закону који је открио Архимед.

Обично физичари на крају сваке лекције изведу оглед и/или дају примере из свакодневног живота где се неки њихов закон примењује. Поводећи се примером колега, урадићу исто. Ипак, пошто је ово биологија, експеримент који ћете видети не изводи човек, већ једна птица. 🙂 Она додуше, не зна за Архимеда, закон, формуле и графике, али зна како да дође до укусног залогаја који плута по површини воде у веома уском суду. Погледајте. 🙂

Збуњујуће зебре


Данас се нећемо бавити тиме где живе зебре, колико их има врста, шта једу, како једу, ко их јури и зашто, да ли су угрожене и којој групи сисара уопште припадају. Можете и сами да напишете рефереат о томе. Бавићемо се само њиховим пругама. Али се нећемо бавити тиме да ли су оне заправо беле са црним пругама или црне са белим. Бар не намерно. 🙂 Данас ћемо се бавити тиме зашто зебре имају баш такве пруге.

Право питање је зашто зебре немају зелене пруге? У саванама где живе и где доминирају траве, такве пруге би биле божанствено добра заштитна обојеност. Можда се зебре напросто „уздају“ у то да њихови предатори не разликују боје, па им и црне пруге једнако изгледају као трава, као што би им изгледале и зелене или било какве друге. Можда напросто желе да их збуне. Шта кажу најновија истраживања?

Најновија истраживања нам скрећу пажњу са животиња на које прве помислимо када размишљамо о зебриним пругама; уопште нису у питању лавови, крокодили и други предатори, већ су у питању – муве! Зар све то због мува? Изгледа да да, тим пре што муве које се у Африци хране крвљу зебри задају веома болне убоде и преносе болести. Научници су направили један занимљив експеримент где су мувама „понудили“ пруге различитих дебљина и постављене под различитим угловима. Такође су им понудили и различите боје и дезене; браон, црну, белу и „зебрасту“. И шта се испоставило? Муве су највише избегавале ову последњу. Изгледа да то има везе са тзв. поларизованом светлошћу која ове муве наводи да пронађу партнера и да легу јаја. Уколико је сисар тамних боја, та светлост је сакривена, што је муви знак да се баш ту крије укусан оброк. Уколико је сисар пругаст, то ће изгледа збунити муве. 🙂

Док је у мајчином стомаку, беба зебре је једнобојна и потом добија пруге, тако да се рађа дезенирана. 🙂 Виспрени моји ђаци, врло верујем да ћете након овог текста (посебно после последњих пар реченица) тачно претпоставити која је основна боја зебри, са којом отпочиње ембрионални (у стомаку мајке) развој, а какве пруге потом добија.