Мегаајкула


VMNH_megalodonМегалодон је с правом заслужио префикс у свом имену; ова праисторијска животиња носи двоструку титулу – највеће ајкуле која је икад живела и највећег предатора међу кичмењацима. Владао је морима у периоду који је трајао од пре 28 и 1,6 милиона година, када је ишчезао у тада масовном изумирању врста.

Колико нам је познато, био је заиста мега. Могао је да достигне дужину од 16,5 метара, што је три пута више од данашње велике беле ајкуле (а која је добила назив по томе што је тренутно највећа од свих својих рођака), а пронађени су зуби величине до 17 центиметара, мада су изгледа најчешће били отприлике упола мањи, што је и даље, да се разумемо, поприлично.

И застрашујући тираносаурус био је патуљчић у поређењу са мегалодоном.

И застрашујући тираносаурус био је патуљчић у поређењу са мегалодоном.

С обзиром да су научници проналазили фосиле ове мегаломанске животиње на разним локацијама, закључили су да се ради о космополитској врсти (то је таква врста која има велики ареал, односно настањује широко географско подручје). Па ипак, највише су му се допадала топла и релативно плитка мора. Није изненађење да је био на врху ланца исхране и није хтео да губи време јурећи ситан плен, тако да је ловио тадашње претке китова и делфина.

Из свега овога написаног, јасно је да оваква животиња изазива дивљење многих природњака, па неки од њих напросто одбијају да поверују да је заувек нестала и тврде да се мегалодон још увек крије у неиспитаним дубинама океана. Заиста, да ли чудовишна ајкула и даље плива тамо негде, а да ми то не знамо? Одговор сам потражио у следећем чланку:

IFL Science: Could Megalodon Still Live In The Deep Ocean? (27.6.2014)

Поборници теорије да нас мегалодон није напустио позивају се на изјаве очевидаца којих је било. Међутим, не можемо тек тако веровати некоме да је нешто видео, а да при томе нема ама баш никакв доказ. Рецимо, фотографију. Једна таква се појавила у документарцу који је приредио „Discovery Channel“, али та фотографија није права (није аутентична), на шта указују и пропорције тела мегалодона приказаним на њој. Наиме, према тим пропорцијама, требало би да буде дуг целих 20 метара, што је и за овог дива, ипак, превише. 🙂

Да ли због преваре или превелике жеље да се мегалодон „васкрсне“ тек приче и фотографије су се појављивале, али нити једна или није била права или није приказивала праву врсту. Некада, посебно када се пронађе мртво и већ полураспаднуто тело животиње, тешко је без стручне помоћи одредити о којој се врсти ради. Колико год ретка или скривена била, мегаајкула је ипак див кога је тешко не уочити, тако да је мало вероватно да баш нико није успео да га пронађе и сними, тим пре што нам је макар данас на располагању модерна опрема која чудеса може да одради.

И још нешто; ако сте пажљиво прочитали текст са почетка, сазнали сте да је волео топла и релативно плитка мора. Тешко да би се данас крио у дубинама, када на њих није био прилагођен, а и не би опстао без свог (великог) плена. Заправо, научници и мисле да је највероватније изумро зато што су се тадашњи китови и делфини разбежали по хладнијим морима и он напросто није могао да их прати.

У вези са овим су и посредни докази који би морали да постоје; пошто се хранио китовима и делфинима, неки научник који проучава ове животиње морао би до сада да пронађе жртве напада мегалодона; како оне полупоједене, тако и оне које су успеле да се спасу, али са ожиљцима које не може да нанесе ниједна друга врста.

tumblr_n7uz5883pm1s1vn29o4_1280

Као што сте видели, научници увек аргументују свој став. Наравно, могли су они да напишу: „Наравно да не постоји, шта лупеташ!“ и то би било много лакше (јер је иначе теже доказати да нешто не постоји него да постоји), али онда не бисмо говорили о научној дискусији и научној мисли.

Иако би многи волели да мегалодон крстари морима, па и по цену тога да буде страх и трепет и за морски живаљ и за нас саме, ипак су шансе за то практично једнаке нули. Но, љубитељима страве и хорора морам да поручим да не падају у очај; праисторијска чудовишта су ипак део прошлости која је заувек иза нас, али имамо ми довољно занимљивих и данашњих. А о њима, неком другом приликом. 🙂

Advertisements

Слике са виртуелног летовања


Време је распуста и верујем да су многи од вас провели (а можда и још проводе) ове дане на један од најлепших могућих начина; на мору. За све вас, и који сте били и који нисте, овај чланак посвећујем мору, али на начин на који море вероватно видели нисте. 🙂

Ако се мало боље загледате у уста ове рибе, видећете једног необичног зглавкара који се наизглед одмара. Овај зглавкар, када је сасвим мали, провуче се кроз шкрге рибе и тражи њен језик. Када га угледа, причврсти се за њега и храни се, као паразит, све док језик потпуно не обамре (за то постоји израз – атрофира). Након тога, овај зглавкар потпуно мења улогу. Од паразита постаје симбионт; он својим телом игра улогу језика ове рибе, али заузврат добија део њене хране.

И даље вршимо стоматолошки преглед представницима морског живља. Међутим, једна мајушна врста морског коњића то ради много боље него ми. Ова шарена, али прилично зубата риба допушта да јој овај мали зубар вршља по устима, јер јој чисти зубе. Наравно, он своје услуге не пружа бесплатно; на тај начин добија лепу гозбу. Баш као крокодил и птица која му чисти зубе, а који су дошли на исту идеју. Ово је прави пример симбиозе, заједнице две или више врста у којој свака има користи.

И ово су такође уста, додуше без вилица, иако припадају кичмењаку. У питању је врста змијуљице, која, осим облика тела, нема превише сличности са змијама. На слици видите кружно постављене зубиће којима се она причврсти за кожу рибе и пије јој крв.

Уста код дупљара се налазе у сред венца од пипака који су снабдевени жарним ћелијама, а чија је улога да омаме или чак убију могући плен. Некада се дешава да плен буде повелики, те заузме читаву телесну дупљу, а један крај и вири из уста. Ипак, дупљари су упорне животиње. Када сваре и упију жртву, несварено ће избацити кроз уста.

Враћамо се на паразите. Овај рачић је потпуно провидан. Жута лопта у његовом телу није орган. То је паразит, који је такође зглавкар. 🙂 Паразити или не, морате признати да су лепи и живописни. Надам се да сте уживали у овој малој шетњи (или боље рећи пливању?) по морском екосистему.

Велики и мали љубавници


Прошли час сам шестацима предавао о пауцима и оно што је на њих баш оставило утисак је величина женке неких врста у односу на мужјака. Зашто је мужјак (толико) мањи?

Она је жућкаста, а он је баш мали. 🙂

Најпре да научимо нешто ново; када постоји разлика између женки и мужјака у изгледу, величини или било чему другом што можемо лако да уочимо, кажемо да је то полни диморфизам. Код паука се овај диморфизам види и у изгледу и боји, али је величина некако најупадљивија. 🙂

Група шпанских истраживача се пре пар година бавила овим проблемом. Некако је врло логично, што су и сами ђаци претпоставили (нашта сам веома поносан наставник :)) да су женке велике како би продуковале што већи број јаја и самим тим, подмлатка. Са тиме се сложио и овај тим. Међутим, мајушност мужјака је некако ипак чудна. Шпански научници су дали решење и за то; што је лакши, мужјак ће лакше „препешачити“ мрежу како би дошао до своје (велике) драгане. 🙂 Такође, неки мужјаци пуштају нити које им служе као параглајдери и очигледно ће боље летети они који су лакши. То значи да ће бити бржи, те ће брже доћи и до своје партнерке, а и сва је прилика да ће побећи и предаторима. За неке врсте, сама партнерка може да буде предатор мужјака. 🙂

Црна удовица је свој назив добила са добрим разлогом. 🙂

Обично се мисли да ће након полног чина мужјак паука бити поједен ако није довољно хитар или срећан, али су нека истраживања показала и нешто заиста чудно; код сродне врсте црној удовици, а која настањује Аустралију, мужјак као да сам тражи да буде поједен. У току оплођења, он се постави тачно изнад вилица своје вољене. 🙂 И постоји објашњење за то – чак више њих. За ову врсту, веома је корисно да женка и то споро, поједе мужјака, у току самог љубавног чина, јер на тај начин продужава сам тај чин и тиме повећава шансу да ће њене полне ћелије бити оплођене његовим. Затим, овако она одмах добија храну, па тако и енергију која је неопходна за предстојеће материнство. Према овоме изгледа као да само женка има користи и да мужјак заправо чини све да јој удовољи. Међутим, према једном објашњењу, што женка више „ужива“ у страсној љубави, мања је шанса да ће пожелети још неког љубавника, па је тако несрећни мужјак победио своје супарнике. Обезбедиће да потомство има само његове гене (и њене, наравно). 🙂

О несрећној судбини мужјака у животињском свету ћу вам писати неком другом приликом. Овај текст је посвећен величини. У свету животиња, пауци немају ексклузивно право на мале мужјаке. То имају и неке врсте дубинских риба.

Питање за плус: пронађите мужјака. 🙂

Ове рибе живе на таквим дубинама да су услови заиста фасцинантни; притисак огроман, вода хладна, а светлости – нема. Јасно је да при таквим условима баш не можемо да очекујемо „густиш“ живог света, па је један од проблема са којима се тамошња жива бића „хватају у коштац“ и како наћи партнера. У овом случају, он треба да нађе њу. Није му лако при томе, не само зато што је потпуни мрак, већ и зато што је рођен неспособан да једе самостално. 🙂 Проналази је по мирису и када је нађе, ако у међувремену не угине од глади, јако је загризе и не пушта је до краја (њеног) живота. Када се једном нађу, не испуштају се, јер луксуз је трошити енергију на дуге потраге. Тада се дешава нешто чудесно; његова уста срасту са њеним телом и она га од тада па надаље снабдева хранљивим супстанцама, а он њу својом спермом. Заправо, цео његов организам постаје тек нешто једва више од органа – и то мушких полних. 🙂

Већ из ова два примера видите зашто не могу да вам откријем загонетку због чега су мужјаци и женке појединих врста неравноправни у величини. Код женки и можемо да установимо правило; велике су да би стварале већи број јаја, односно потомака. Мужјаци су ти који су „проблематични“. Њихова величина зависи од специфичних услова живота који води свака врста или група, тим пре што су некада мужјаци и већи од женки.

У трагању за „великанима“ у животињском свету, уопште не морате да одлутате далеко. Ми, људи, сасвим смо добар пример. 🙂 Такође и сродници људи, многи примати, показују баш ово својство – мужјаци су већи. Зашто? Па због женки, наравно. 🙂 Већи мужјак ће и победити супарнике и добити девојке само за себе. Примати воле и да живе у чопорима, који увек имају и своје предводнике, односно заштитнике. За заштитника је добро да има и већу масу. Неки мужјаци примата имају и веће зубе, што им такође олакшава посао. Ми их, на срећу или несрећу, немамо, јер смо предност дали оружју и оруђу. 🙂

Гориле живе у чопору и зато су алфа-мужјаци највећи.

Међутим, када упоредимо гориле и нас, видимо да нешто није у реду; они живе у чопорима и харемима и некако је логично да се поједини мужјаци издвајају као великани. Тамарини су, на пример, прилично једнаки, јер живе у паровима. Мужјаци не морају да се надмећу ни са киме. Па зар и ми не живимо у паровима? Углавном живимо. 🙂

Код тамарина са златним крзном, мама и тата су једнаки. 🙂

Да бисмо било шта објаснили, морамо да узмемо много тога у обзир, па тако и еволуцију. За сада је довољно да вам кажем да смо ми много сличнији горилама него тамаринима. Ипак, еволуција људи захтева макар један целовитији чланак него само помињање. Дакле и о томе другом приликом. 🙂

Риба кловн


Овај чланак бих започео једним филмом:

Аутор овог филма је био задивљен понашањем групе риба кловнова у заточеништву. Тврдио је да није видео ништа слично. Наравно да аутор филма није могао да види нешто овако, јер у природним условима се ова врста тако и не понаша. Неки коментари су објашњавали да је у питању групни мрест, што је незнање. Да бисмо направили било какво истраживање и што је такође важно, правилно извели закључке, неопходно је поређење. Ево како се понаша риба кловн у природном окружењу:

Шта се заправо дешавало у акваријуму? Врло често продавци дивљих животиња намењених да нам буду кућни љубимци, зарад уштеде, животиње чувају у неусловима. Томе сведочи и филм о другој врсти риба кловнова:

Не само да немају сигурност морске сасе, већ је и штрокав и скучен акваријум право мучење за ове прелепе рибе. У окружењу које за њих није природно, све животиње се и понашају онако како могу; неприродно. Не бих био зачуђен да већина ових бића угине услед лоших услова. Међутим, то је један од проблема. Други је, што зарад зараде, изловљавамо многе врсте и тако смањујемо њихов број у природи. Поставља се питање да ли вреди уништавати једну божанствену врсту само зато да бисмо имали леп украс у соби? Тим пре што за потребе акваристике постоје многе, једнако лепе врсте које можемо да гајимо са много мање опреме у акваријуму и које се успешно размножавају у заточеништву, чиме се њихов број у природи не смањује. На овом блогу ћу вам представити неке од њих у наредним текстовима.

Осим што их вреба опасност да ће их ловити како би их држали у акваријуму, рибе кловнови су веома осетљиве на отрове и уопште загађивања. Више о томе: http://www.worldwildlife.org/gift-center/gifts/Species-Adoptions/Clown-Fish.aspx

Уколико немате и морску сасу у акваријуму, риба кловн ће практично све време бити преплашена попут оних на снимку. Да ли заиста желите да имате кућног љубимца који све време боравка код вас живи у страху? Риба кловн је отпорна на жарне ћелије морске сасе, што јој пружа јединствену прилику да нађе уточиште међу њеним пипцима. Морској саси ова риба не смета, напротив, она ће намамити друге рибе (грабљивице) које ће саси бити плен.

Уколико желите нешто више да прочитате о овој риби и симбиози коју има са морском сасом, препоручујем овај текст: „Кловн међу отровним пипцима анемоне.