Велики и мали љубавници


Прошли час сам шестацима предавао о пауцима и оно што је на њих баш оставило утисак је величина женке неких врста у односу на мужјака. Зашто је мужјак (толико) мањи?

Она је жућкаста, а он је баш мали. 🙂

Најпре да научимо нешто ново; када постоји разлика између женки и мужјака у изгледу, величини или било чему другом што можемо лако да уочимо, кажемо да је то полни диморфизам. Код паука се овај диморфизам види и у изгледу и боји, али је величина некако најупадљивија. 🙂

Група шпанских истраживача се пре пар година бавила овим проблемом. Некако је врло логично, што су и сами ђаци претпоставили (нашта сам веома поносан наставник :)) да су женке велике како би продуковале што већи број јаја и самим тим, подмлатка. Са тиме се сложио и овај тим. Међутим, мајушност мужјака је некако ипак чудна. Шпански научници су дали решење и за то; што је лакши, мужјак ће лакше „препешачити“ мрежу како би дошао до своје (велике) драгане. 🙂 Такође, неки мужјаци пуштају нити које им служе као параглајдери и очигледно ће боље летети они који су лакши. То значи да ће бити бржи, те ће брже доћи и до своје партнерке, а и сва је прилика да ће побећи и предаторима. За неке врсте, сама партнерка може да буде предатор мужјака. 🙂

Црна удовица је свој назив добила са добрим разлогом. 🙂

Обично се мисли да ће након полног чина мужјак паука бити поједен ако није довољно хитар или срећан, али су нека истраживања показала и нешто заиста чудно; код сродне врсте црној удовици, а која настањује Аустралију, мужјак као да сам тражи да буде поједен. У току оплођења, он се постави тачно изнад вилица своје вољене. 🙂 И постоји објашњење за то – чак више њих. За ову врсту, веома је корисно да женка и то споро, поједе мужјака, у току самог љубавног чина, јер на тај начин продужава сам тај чин и тиме повећава шансу да ће њене полне ћелије бити оплођене његовим. Затим, овако она одмах добија храну, па тако и енергију која је неопходна за предстојеће материнство. Према овоме изгледа као да само женка има користи и да мужјак заправо чини све да јој удовољи. Међутим, према једном објашњењу, што женка више „ужива“ у страсној љубави, мања је шанса да ће пожелети још неког љубавника, па је тако несрећни мужјак победио своје супарнике. Обезбедиће да потомство има само његове гене (и њене, наравно). 🙂

О несрећној судбини мужјака у животињском свету ћу вам писати неком другом приликом. Овај текст је посвећен величини. У свету животиња, пауци немају ексклузивно право на мале мужјаке. То имају и неке врсте дубинских риба.

Питање за плус: пронађите мужјака. 🙂

Ове рибе живе на таквим дубинама да су услови заиста фасцинантни; притисак огроман, вода хладна, а светлости – нема. Јасно је да при таквим условима баш не можемо да очекујемо „густиш“ живог света, па је један од проблема са којима се тамошња жива бића „хватају у коштац“ и како наћи партнера. У овом случају, он треба да нађе њу. Није му лако при томе, не само зато што је потпуни мрак, већ и зато што је рођен неспособан да једе самостално. 🙂 Проналази је по мирису и када је нађе, ако у међувремену не угине од глади, јако је загризе и не пушта је до краја (њеног) живота. Када се једном нађу, не испуштају се, јер луксуз је трошити енергију на дуге потраге. Тада се дешава нешто чудесно; његова уста срасту са њеним телом и она га од тада па надаље снабдева хранљивим супстанцама, а он њу својом спермом. Заправо, цео његов организам постаје тек нешто једва више од органа – и то мушких полних. 🙂

Већ из ова два примера видите зашто не могу да вам откријем загонетку због чега су мужјаци и женке појединих врста неравноправни у величини. Код женки и можемо да установимо правило; велике су да би стварале већи број јаја, односно потомака. Мужјаци су ти који су „проблематични“. Њихова величина зависи од специфичних услова живота који води свака врста или група, тим пре што су некада мужјаци и већи од женки.

У трагању за „великанима“ у животињском свету, уопште не морате да одлутате далеко. Ми, људи, сасвим смо добар пример. 🙂 Такође и сродници људи, многи примати, показују баш ово својство – мужјаци су већи. Зашто? Па због женки, наравно. 🙂 Већи мужјак ће и победити супарнике и добити девојке само за себе. Примати воле и да живе у чопорима, који увек имају и своје предводнике, односно заштитнике. За заштитника је добро да има и већу масу. Неки мужјаци примата имају и веће зубе, што им такође олакшава посао. Ми их, на срећу или несрећу, немамо, јер смо предност дали оружју и оруђу. 🙂

Гориле живе у чопору и зато су алфа-мужјаци највећи.

Међутим, када упоредимо гориле и нас, видимо да нешто није у реду; они живе у чопорима и харемима и некако је логично да се поједини мужјаци издвајају као великани. Тамарини су, на пример, прилично једнаки, јер живе у паровима. Мужјаци не морају да се надмећу ни са киме. Па зар и ми не живимо у паровима? Углавном живимо. 🙂

Код тамарина са златним крзном, мама и тата су једнаки. 🙂

Да бисмо било шта објаснили, морамо да узмемо много тога у обзир, па тако и еволуцију. За сада је довољно да вам кажем да смо ми много сличнији горилама него тамаринима. Ипак, еволуција људи захтева макар један целовитији чланак него само помињање. Дакле и о томе другом приликом. 🙂

Advertisements

Божанствене слике


Увек у потрази за новим дешавањима у свету која се тичу биологије и у која бих евентуално могао да укључим своје ђаке, наишао сам на невероватне микрографије. Ради се о занимљивом такмичењу које се одржава већ дуги низ година; линк је Nicon Microscopy.

Научници из разних института шаљу своје радове и побеђују најбољи. Искрен да будем, не бих волео да сам у кожи жирија, јер сви радови изгледају фантастично (да не кажем божанствено :)). Пажњу ми је ипак привукао рад који је освојио чак једанаесто место у 2008. години:

У питању су јединке које припадају групи алги које називамо силикатним. Тако смо их назвали јер имају силицијумске љуштурице ради заштите. Ови протисти су занимљиви још по много чему и много података о њима можете пронаћи на Википедији. Овде ћу вам описати само један детаљ, а тиче се њиховог размножавања. Размножавају се на више начина, па тако и деобом. При деоби, осим ћелије се дели и њихов панцир; могли бисмо рећи уздужно. Панцир иначе изгледа као кутија са поклопцем који је прекрива и чије су димензије веће од димензија кутије. Приликом деобе, једна новонастала ћелија добија „поклопац“, а друга „кутију“.

Замислите да је кутија модел за силикатну љуштуру, односно панцир. Запазите да је поклопац већи од кутије; он је препокрива.

Међутим, код обе тај део панцира постаје „поклопац“ и оне морају да створе „кутију“, односно мањи део. То значи да две новонастале ћелије међусобно неће бити једнаке. Она која је добила „кутију“ од мајке ћелије, биће мања, за разлику од своје „сестре“ која ће бити „пљунута“ мајка. Та мања ћелија када се подели, опет ће имати две „кћерке“ од којих ће једна добити „кутију“ и биће још мања и све тако док ћелија не достигне критично малу масу када више није способна да живи. Зашто? Па, неће бити довољно простора да се сместе органеле, једро и уопште све оно што је ћелији неопходно. Тада ће се и начин размножавања променити и размножаваће се полно.

Цео овај текст кроз шему: најпре мајка ћелија кћеркама дарује оба дела свог (розе) панцира. Свака прави мањи део који им недостаје (лакше је, је л' те, правити мањи него већи), на шеми тегет обојен. Када се мања ћелија подели, даје своје делове својим кћеркама; оне опет праве мање (зелене) делове. Мања ћелија приликом деобе дарује своје делове и опет новонастале ћелије праве нове (љубичасте) недостајуће делове. И тако... Упоредите како је увек једна ћелија (горња у шеми) исте величине као она од које је потекла, док је друга мања.

Уколико вас баш занима како се стручно зове „кутија“, да знате да се назива хипотека. „Поклопац“ се назива епитека.

И за крај задатак за вас; са сајта са микрографијама изаберите неку слику која вас је инспирисала (не мора обавезно да буде победничка) и напишите реферат о ономе што се на слици налази.

Дојење као критеријум


Систематика је наука која, једноставно речено, групише жива бића према њиховој сродности, а ради лакшег изучавања. Као и све у животу, ова тврдња је једноставна када је изговарамо, али је врло компликована када треба и да се уради; што због броја биолошких врста, који се процењује у десетинама милиона, што због њихове завидне разноврсности. Због тога је систематика, што се каже хтела не хтела, морала последњих година прилично да напредује. Томе је допринело и то што се врсте откривају практично свакодневно, а знања из генетике, морфологије и других корисних области се повећавају. Сваки основац учи да царстава има пет; монере, протисти, гљиве, биљке и животиње. Некада су се гљиве сврставале у биљке, па је царстава било мање, а данас неки научници тврде да их има и преко двадесет!

Бабе и жабе?

Не, никако! 🙂

Приликом систематизовања живог света, сличност има веома велики значај, али не и неприкосновен. Некада сличност уме да завара; ајкуле и делфини имају сличан облик тела и пераја којима пливају, али уопште нису сродни. Ајкуле су рибе, док су делфини сисари. Слични су зато што насељавају исто станиште и на њих утичу слични еколошки фактори. У оба случаја, еволуција је дала исти исход, али на две различите „гране“. Међутим, сличности међу члановима једне групе су нам од огромне помоћи. Уколико знамо основне одлике жаба, ми заправо знамо понешто и о оним врстама жаба за које никада у животу и чули нисмо! Само примењујемо научено. Рецимо, знамо да је главна одлика сисара да доје своје младунце млеком. И то раде сви, без обзира да ли смо ми чули за њих или не и без обзира на то како изгледали и како живели. Младунце доји и бодљикави шумски јеж и овчица на ливади и фока која се одмара на обали мора…

Чак и подмладак слепих мишева вампира, који су добили назив по томе што сисају крв топлокрвих животиња, док су бебе - доје!

Дакле, сисари доје своје младунце (узгред буди речено, уз помоћ жлезда које су изгледа еволутивно настале из знојних), те то раде само они и нико више у животињском царству. Међутим, рибе познате као дискоси, раде нешто слично и невероватно! И код њих родитељи имају специјалне жлезде у кожи које стварају излучевине којима се опет, хране њихови младунци…

Главни актер овог филма је јужноамерички диск или помпадур, иначе бразилска врста која насељава реке Амазон и Рио Негро. Добра вест је да га можете гајити у акваријуму, али је потребно и нешто труда да би му се обезбедили сви услови које иначе има у свом природном окружењу и на које је прилагођен. Пре свега, потребан му је простран акваријум, посебно у време мреста (уколико желите и овај подмладак који досађује мајци) и то од најмање 200 до 300 литара и пола метра дубине. Вода би требало да је топлија, око 30°С и готово неутралног pH (6,5). Овај рибљи јунак воли да буде сам, на затамљеном и мирном месту. То су само неке основне информације, али би пре него што се одлучите да га гајите, требало попричати са стручњаком или претражити литературу која се бави акваристиком.

Дискоса има свега три врсте, али више боја.

Дакле, сисари су посебна група зато што доје младунце, дискоси зато што их хране излучевинама из своје коже, бактерије зато што њихове ћелије немају једрову мембрану, силикатне алге јер имају кућице од силицијума, амебе мењају облик свог тела итд. итд. Најчешће, сваку групу одликује нешто више карактеристика по којима се разликују од свих других. Те групе су веће или мање и у различитим таксономским категоријама… Али нећемо журити. За сада смо научили зашто систематичари раде то што раде. О томе како то раде, дакле, други пут. 🙂

Невоље на Костарики


Већ триста милиона година корњаче врсте Lepidochelys olivacea долазе на пешчану обалу Остионал на Костарики како би излегле јаја и продужиле врсту. Међутим, људи прете да ову заиста импресивну „традицију“ напокон приведу крају…

Верује се да ове корњаче живе око 50 година. Са 20 година женке стичу полну зрелост, паре се и полажу јаја тако што их закопају у песак. У већини случајева овај поступак понављају два или три пута годишње, а у леглу могу да имају и до стотину јаја. Када овако прикажем чињенице, поставља се питање зашто људи жељни да заштите животиње „дижу галаму“ око ових и оваквих слика. Јаја има сасвим довољно (и предовољно), јер ове животиње очигледно имају хиперпродукцију.

Међутим, хиперпродукција се у природи дешава са разлогом. Лако је мечки да има једно мече, када се нико не усуђује да приђе њеној беби. Огромна и опремљена „оружјем“ које јој је природа подарила, мечка има све изгледе да одгаји чедо до његове потребне зрелости. Изгледи корњача када се излегу су прилично мали. Док прелазе пут од свог гнезда до океана, вребају их најразличитије грабљивице. Чак и пси!

Мањи број њих успе да стигне до воде. Ипак, њихове невоље се ни тамо не завршавају. И океан је пун опасних грабљивица. Неке чак вребају и из ваздуха.

У последњој деценији број женки се смањује чак за трећину сваке године. Уколико се такав тренд настави, изгубићемо још једну врсту на нашој Плавој планети. И то би била заиста штета, јер су ове корњаче веома занимљиве због тога што:

  • припадају малом броју врста које се гнезде дању, дакле прилично су јединствене;
  • бремените женке изгледају као да плачу, јер попут других корњача избацују вишак соли кроз очи путем жлезда, дакле емотивне су :);
  • у потрази за храном могу да зароне и до сто метара, дакле веште су;
  • под водом могу да остану 30 до 50 минута, дакле издржљиве су;
  • као да имају дубиномер јер копају за своја јаја рупу тачне дубине – око педесетак центиметара, дакле прецизне су;
  • док копају гнезда, звук песка и њихови уздаси надјачају хук таласа, дакле вредни су радници;
  • младунци се извлаче из љуске јајета тако што је изломе млечним зубима, дакле рођени су!

Оно што је најважније, непроценљиве су. Баш као и сва друга жива бића на нашој планети. Јер са њима, оне доприносе биодиверзитету, највећем благу које наша планета има. Надамо се да ће се Костариканци дозвати памети и смањити уништавање ових животиња. Ваљда ће схватити да су те корњаче и њихово благо.