(Не)згодни ветар


Ветар овим паткицама на филму изгледа да представља приличну непријатност:

Не дајте да вас ова смешна ситуација завара. Многе птице, па и те паткице, изгледа да користе ветар за потребе летења. Наиме, коришћењем, па чак и јаких, ваздушних струја, смањује се напор током летења (па тиме и утрошак енергије), посебно ако се предузимају дуга путовања, попут сезонских миграција.

Почетком децембра 1967. документован је један необичан случај, али су главну улогу имали лабудови. Јато од тридесетак ових птица полетело је са Исланда како би избегло оштру зиму. Запутили су се ка Британским острвима. Негде изнад Хебрида, спазио их је пилот путничког авиона, што можда и не би било толико чудно, да висина није била преко осам километара! Контрола лета у Северној Ирској је потврдила овај податак, као и то да су птице летеле брзином од готово 140 километара на сат! И све то захваљујући снажним јужним струјама.

Лепи, али ко би рекао и добри летачи!

Advertisements

Птице без граница


Овај чланак бих започео једном занимљивом сликом и текстом који је прати:

Јасно је зашто су ове патке добиле назив. Међутим, оне су занимљиве баш зато што се подврсте налазе у оквиру граница једне државе. Животиње, баш као и сав други живи свет, не познаје границе, макар не оне које су поставили људи. Границе које су постављене врстама су одређене еколошким факторима и/или географским баријерама.

Осмаци уче да је биотоп или животно станиште неке врсте неживи део екосистема у коме та врста живи. Та дефиниција није баш најсрећнија и често нам прави проблеме; на пример животно станиште једне шуме и ливаде се не разликује значајно. Када бисмо отклонили биоценозу и из једног и другог екосистема, добили бисмо прилично сличну ситуацију; земљиште на све стране. Јер, ми знамо да смо у шуми онда када видимо дрвеће, а дрвеће је – живо и припада биоценози. Због тога, иако станиште сматрамо местом где нешто живи, уместо тога најчешће наводимо екосистем. Па тако кажемо да је станиште сурог орла планинска рудина, степског сокола, баш као што му име каже, степа, сенице шума, водомара горњи ток реке, а беле чапље бара и језеро.

Крстокљун насељава четинарске шуме. Његов кљун је практично оруђе којим размиче љуспе шишарки и тако долази до њених укусних семена. По кљуну је и добио назив.

Међутим, када кажемо само да сеница живи у шуми, нисмо били превише прецизни. Да ли то значи да у коју год шуму отишли на овој нашој планети, да ћемо налетети на сеницу? Не. Сеницу можемо наћи само у деловима света који су на следећој карти обојени:

На црним деловима нема сеница. Црвеном, сивом и плавом су обележена места где ћемо наћи макар неку подврсту ове птице.

Када укључимо географску карту у проналажење неке врсте, тада већ причамо о њеном ареалу. Ареал (од лат. area – област) је део територије или акваторије у коме одређена врста (или популација неке врсте) врши животне процесе. Не можемо баш да кажемо једноставно живи, јер нам управо птице праве проблем, посебно оне које су селице – час су ‘вамо, час су тамо. 🙂 Боље речено, током године живе на више места.

Дакле, ареал и станиште нису исти појмови. Станиште се односи на екосистеме које нека врста насељава, а ареал на географску распрострањеност те врсте. Ареал може да се одреди и за групе сродних организама, рецимо породицу кока или ред птица певачица. Но, да се задржимо ми на нашој сеници. Ако погледамо карту света на претходној слици видећемо да је ова врста заиста прилично распрострањена. Када је ареал неке врсте повелики, тада ту врсту називамо космополитском. И за човека који је много пропутовао и видео света, каже се да је космополита. Уколико, пак, нека врста заузима мајушни ареал, кажемо да је ендемична. Погледајте ареал једне врсте рајске птице и упоредите са претходним:

Док се сеница распрострла на скоро све континенте, ова рајска птица није настанила ни цео Нови Зеланд.

Логично, ендемичне врсте су веома често и рањиве, па и угрожене. Њихов ареал је сасвим мали и оне немају одступницу где би се склониле уколико их нешто угрожава тамо или уколико су њихова станишта угрожена. Космополитске врсте ће пронаћи макар неки сигуран кутак. Леп текст уз који можете сазнати много тога о ендемичним врстама имате на Википедији.

За крај један задатак да видите да ли сте схватили разлику између станишта и ареала. На линији испред сваке реченице упишите слово С ако се ради о станишту или А ако се ради о ареалу:

____ Индијски паун је добио назив по потконтиненту који насељава.

____ Царић је становник спрата жбуна лишћарске листопадне шуме.

____ Дропља је угрожена врста степа.

____ Детлић са кљуном боје слоноваче је толико угрожен, да се тек неки примерак може видети на југу САД.

____ Бела сова је бојом свог перја прилагођена животу у тундри.

____ Царски пингвин се гнезди на самој залеђеној обали или по острвцима близу Антарктика.

Ако је го, али је соко.


Ова пословица може да се тумачи на најмање два начина. Уколико сте заговорник витештва, онда ћете је тумачити тако да јунака не чине набилдовани мишићи и светло оружје, већ срце. Ја више волим да је тумачим мало другачије; без обзира што је неко сиромашан (у народу се често за сиромашног човека каже „го и бос“) у материјалним стварима, човек може „бити соко“, односно духовно богат и достићи неке велике висине. Баш као и соко на својим крилима. Можда моје тумачење није најбоље, али у овом времену пада морала, када је једино важно ко какву „марку“ носи, колико зарађује и у каквим круговима се креће, а што нам „прописују“ којекакве певаљке и којекакви остали, заборавља се да је цело то живљење испразно, баш као и трачарајске новине које пишу и пишу гомилу глупости, које нити су важне, нити ће вам унапредити живот и за један нанометар. Сви ти људи су материјално богати и баш сам пре неки дан видео у новинама како ће за неке невероватне хонораре запевати по кафанама широм Србије (па и шире) за предстојећу Нову годину, али када их чујете како причају, шта причају и о чему причају, јасно вам је да су они далеко, далеко испод кукавичијег гнезда, а соколове да и не помињемо. 🙂

Многи грбови имају сокола као мотив, што не чуди. Не чуди ни што је на грбу Сокобање.

Но, вратимо се на витештво; да ли у природи има „срца у јунака“, односно животиња које ће се срчано бранити од далеко већих противника? Одговор је – дефинитивно да. Већ је увелико позната пословична употреба миша против слона, иако по величинама нису ни примаћи. Нисам нашао податке о томе да се слон заиста плаши миша, нити верујем да је то истина, али сам пронашао да се слон (и то панично) плаши једне много ситније животиње – пчеле!

Плашљивко и жирафа.

Реч је о афричкој врсти слона и научници са универзитета у Окфорду, како би проверили да ли овај страх заиста постоји, направили су један довитљиви експеримент. Снимили су мноштво различитих звукова на уређај који су сакрили у лажно дрвеће. Међу звуцима се могао чути хук водопада, али и зујање пчела. Тек при овом зујању, слонови (односно, конкретно слонице), почели су панично да беже! Уз то су покушавали да узбуне и друге чланове крда, а и да бацајући прашину сурлом изнад главе, вероватно отерају напаснике. Иста ствар се десила у укупно шеснаест крда, док се само једно показало храбрим. Међутим, научници сматрају да то ипак није због тога што су у питању слонови јунаци, већ зато што нису имали искуства са минијатурним противницима. Наиме, ови џинови, који се успешно супротстављају зверима попут лавова или чопора хијена, веома су осетљиви на убоде пчела око очију и унутар сурле. Уколико се, рецимо, сурла надује од убода, слон може и да угине. Углавном, овај страх је толики, да се плаше и празних кошница!

Можда нису толико храбри, али су божанствено лепи. Нажалост, рањива су врста и на корак су од тога да буду угрожени.

Хтео сам још о нечему да причамо, а то је да ли је соко заиста „го“, као што тврди пословица? Одело нема, осим евентуално капице којима му соколари покривају главу, тј. очи, када не желе да лети. Међутим, без обзира да ли су дивљи или одгајани, соколови некакву одору имају; перје. Перје има разноразне улоге; шареним перјем се мужјаци пауна и других врста удварају женкама, снежне коке имају и снежнобело перје којим се камуфлирају у снегу и тако избегавају грабљивице, а то раде и многе друге врсте или исто тако белим перјем или перјем боје земље. Баш као и наша одећа (људи се обично лепо облаче када се удварају) и уноформа војника (која се назива и маскирном). Наравно, перје је божанствена прилагођеност за летење (односно, једна од прилагођености, јер појава пера у еволуцији није довољна да би нешто летело), али има и те како заштитну улогу. Баш као и наша одећа.

Бебе соколови.

Како би перје могло да врши разне улоге, од којих неке најважније набројах, морало је и да дође до појаве више типова пера. Има их најмање три; оно што најчешће сматрамо пером је контурно, али постоји и паперје и длакасто перо. Паперје најбоље можете да видите на голуждравцима, соколовом подмладку, које је назив добило више због тога што нису способни да се по излегању старају о себи, пре него што су заиста голи као у пословици. Паперје задржавају и одрасле птице и то по читавом телу, јер оно има улогу у терморегулацији, односно очувању телесне температуре. Ако баш желимо да цепидлачимо, такво перо ћемо назвати доњим пером (доње, јер је мање у односу на контурна), а перје код пилића паперјем (или ембрионалним перима), што би значило да се она ипак разликују код беба и одраслих. Међутим, по грађи су веома слична. Длакасто перо је расуто између контурних пера и има улогу да померање тих пера дојављује чулима за притисак и вибрације, што је веома важно за летење.

Длакасто перо је добило назив по томе што личи и на перо и на длаку.

Контурно перо се назива још и правим, баш зато што на њега прво помислимо када кажемо перо. Као и сва друга пера, оно је рожна творевима и веома је сложене грађе. Чини га дуга, шупља основа (каламус) која је усађена у крзно коже и перна заставица (вексилум) чија се основа („линија“ у средини) зове рахис.

Делови контурног пера

Већ сам написао да је важно за контурно перје да омогући лет. Због тога мора да буде чврсто. Заиста, ако сте икада имали перо у руци, видећете да заставица показује задивљујућу чвртину и да ће да се разбаруши тек када је прстима изломите. То је тако због њене грађе; од рахиса улево и удесно полазе бројне жиоке, а са њих жиочице. Жиочице су међусобно спојене кукицама. На тај начин, ствара се читава мрежа међусобно повезаних делова која перну заставу држи на окупу.

Увећано, изгледа као да се у перу налази мноштво мањих пера.

Све мање и мање; на основи, односно рахису, налазе се веће жиоке; на њима мање жиочице које су међусобно повезане кукицама.

Жиочице и кукице под микроскопом.

Нојево перо нема кукице, па му пера нису чврста и више подсећају на длаку. Ништа за то, ној ионако не лети. 🙂 Боја пера иначе зависи од две ствари; пигмената који се у њему налазе и од дебљине пера, које ће онда одбијати и пропуштати различиту светлост. Зато су пера толико разноврсна у птичијем свету.

Боја перја се разликује и на једној птици, а о врстама да и не причамо.

Научници нагађају када је перо настало и које перо је настало прво. Иако се не зна поуздано, сматра се да је најпре настало доње перо и то зарад очувања телесне температуре или можда као заштита од сунчевог зрачења. Углавном, поједини диносауруси, који су директни преци птицама, ако су имали (па)перје, нису могли да лете. Бар не у наредних неколико милиона година, када су се развила и пера за потребе лета.

Синосауроптерикс је насељавао просторе данашње Кине. Иако изгледа као да је имао жућкасту длаку, то је изгледа било паперје. Неки научници га ипак представљају као гмизавца са крљуштима. Перо се иначе и развило од крљушти гмизаваца. Обе творевине су рожне.

Дакле, након све ове приче можемо да закључимо да соко и те како није „го“ као у пословици. Тело му је прекривено перјем, вишеструко корисним, а има он и многе друге „алатке и оружја“ које му помажу да живи својим соколовим животом, попут повијеног кљуна за комадање меса, оштрог вида како би угледао ситан плен са веће висине и канџи за хватање. Уосталом, на сајту „Животињско царство“, можете сазнати што-шта о једној врсти која је поетично названа „господарем брзине“, па тако и видети чиме ове птице располажу.