Кратак курс о табелама


Приметио сам да када било ком одељењу задам тест, без обзира на узраст, ђаци нису нимало срећни. Такође сам приметио да када им у тесту задам да попуне табелу, тек онда нису срећни. Углавном ни не покушавају да је попуне. Зашто је то тако, оставићемо неким бољим педагозима него што сам ја, а овде ћемо имати кратак курс израде табела. Заправо, то може да буде читава игра или макар вежба.

Хајде прво да прочитамо следећи текст.

Тамарини су веома тајанствена група примата. Не зато што воле да буду мистериозни, већ зато што су малобројни, ситни и насељавају густа шумска станишта. Заправо, не прелазе двадесетак центиметара у дужини и тешки су до 400 грама. Исхрана им је врло разноврсна; једу бескичмењаке попут инсеката, паука и пужева, а богами, могу да савладају и понеког гуштера. Такође, хране се и биљном храном; воћем, цвећем, па и нектаром из њих, а могу да једу и смолу коју испушта дрвеће. Има их петнаестак врста, а неке од њих су:

Златноседласти тамарин има црно крзно по глави, али је назив добио по упадљиво златнонаранџастој боји по другим деловима тела, посебно леђима (па отуда оно „седласти“). Насељава амазонски Перу и Еквадор.

Бркати тамарин има уочљиве бркове, али без обзира на назив, има и бркатијих врста од ове. Крзно им је тамно, осим у околини уста, где је бело. Насељава делове Перуа, Бразил, Боливију и вероватно јужни део Колумбије.

Црвеноруки тамарин има углавном црно крзно, али су му руке и стопала упадљиво наранџаста. Насељава северни део Амазоније, исток Бразила, Суринам, Гвајану и Француску Гвајану.

Царски тамарин је углавном сиве боје, али му је реп црвенкастонаранџаст. Има упадљиве издужене бркове. Насељава Амазонију, крајичак Перуа, као и северозападну Боливију и Бразил.

Сребрнастосмеђи тамарин има шаренкасто крзно; тамнобраон леђа, бела рамена и бутине, груди црвенобраон, реп тамнобраон, али су му чело и теме прекривени сребрнастим длакама. Има дуге длаке на образима које расту у виду ћубе. Становник је северозападне Колумбије, Панаме и Костарике.

Гелдијев мармозет има другачији назив у односу на све друге, јер се сматрало да им није сродна врста, између осталог и што женке рађају по једно младунче. Код свих тамарина се рађају близанци. Недавне анализе ДНК су откриле да је ипак сродник тамаринима. Насељава шуме горњег Амазона и има га у Боливији, Колумбији, Перуу и Еквадору. Крзно му је углавном црно или са браон нијансом. Има дебеле, бочне бркове испод вилице.

Хајде да кажемо да су то неки занимљиви подаци о овој групи мајмунчића. Што се тиче табеле, можемо да направимо огроман број њих управо користећи ове податке. На пример, податак који се понавља је боја крзна сваке од описаних врста. Можемо да направимо следећу табелу:

врста Златноседласти тамарин Бркати тамарин Црвеноруки тамарин Гелдијев мармозет
боја крзна црно крзно по глави, али је назив добио по упадљиво златнонаранџастој боји по другим деловима тела, посебно леђима крзно им је тамно, осим у околини уста, где је бело углавном црно крзно, али су му руке и стопала упадљиво наранџаста углавном црно или са браон нијансом

И тако за сваку врсту која је набројана. Некада може и једна реченица, односно један податак да нам буде користан, односно применљив за све. Рецимо: Гелдијев мармозет има другачији назив у односу на све друге, јер се сматрало да им није сродна врста, између осталог и што женке рађају по једно младунче. Код свих тамарина се рађају близанци. Табела може да изгледа овако:

врста Златноседласти тамарин Бркати тамарин Црвеноруки тамарин Гелдијев мармозет
број потомака у једном леглу

2

2

2

1

Уколико желимо себи да закомпликујемо живот, можемо да правимо и сложеније табеле, тако што ћемо од две или више направити једну (наравно, није изводљиво увек, пошто тих више табела морају да имају исте наслове, у овом случају врсте):

врста Златноседласти тамарин Бркати тамарин Црвеноруки тамарин Гелдијев мармозет
боја крзна црно крзно по глави, али је назив добио по упадљиво златнонаранџастој боји по другим деловима тела, посебно леђима крзно им је тамно, осим у околини уста, где је бело углавном црно крзно, али су му руке и стопала упадљиво наранџаста углавном црно или са браон нијансом
број потомака у једном леглу

2

2

2

1

Како да решавамо унапред задате табеле? Сва мудрост је да табеле посматрамо као правилно распоређена питања. Наиме, уочили сте да свака табела има вертикална поља (колоне) и хоризонтална (редове). Свако поље припада некој колони и неком реду. За свако од њих, себи постављамо питање на које одговарамо, а читајући наслове колоне и реда. На пример:

врста Златноседласти тамарин Бркати тамарин Црвеноруки тамарин Гелдијев мармозет
ареал  

Ареал је иначе део географског простора који нека врста насељава. Питање које постављамо за прво празно поље је: који део Земље насељава златноседласти тамарин? (наслов реда је „ареал“, а наслов колоне „златноседласти тамарин“). Одговор је: амазонски Перу и Еквадор. За друго поље питање је који део насељава бркати тамарин и тако редом.

Ето, можете, као што рекох, вежбе ради, да направите своју табелу. Искористите неке податке и пробајте. Уколико научите како се праве, верујем да вам неће бити тешко да научите како се попуњавају. Табеле ће вас пратити кроз цео живот. Веома често се попуњавају због потреба посла, а богами, често се срећу и у дневној штампи и осталим медијима. Уосталом, прилично сам сигуран да макар мушком делу читалаштва, овакве табеле нису непознате. Јесте фудбал, јесте занимљиво, али и даље је то табела. Ово је био допринос биологије да вам помогне у савладавању истих. 🙂

Advertisements

Успорени филм


Упознаћу вас са једном врстом за коју врло верујем да ће вам се допасти. 🙂

Ова врста се зове спори лори (латински Nycticebus coucang). Назив је добила по томе што је овим животињама метаболизам успорен, чак за 40% у односу на онакав какав би требало да имају за своју тежину. То је заправо решење за проблематичну исхрану коју имају. Наиме, воле да једу бескичмењаке, посебно инсекте, њихове ларве и стоноге. Таква храна је веома богата протеинима, који су свим живим бићима неопходни, али се дешава да су поменути зглавкари врло често и отровни. Спор метаболизам значи и споро упијање хране у цревима, тако да организам спорог лорија, пре него што „пребаци“ храну у крвоток, има довољно времена да неутралише отрове. 🙂

На лорију су вам сигурно привукле пажњу очи. Лорији су, попут свих сродних врста, ноћне животиње. Зато и могу да насељавају сличан простор са мајмунима и човеколиким мајмунима, који су активни дању. Напросто, једни другима не сметају; као да раде у две смене. 🙂 У задњем делу очне јабучице имају кристални слој који одбија сву доступну светлост ноћу и тиме се појачава деловање на чулне ћелије које су задужене за вид. Уши су им, опет, релативно мале.

Такође, немају ни реп. За грану се хватају целом шаком, јер за разлику од других примата, лорији, галагои и потои (о којима ћу вам такође једном писати) не могу палцем да додирну прсте исте руке. Уколико погледате сопствене шаке, видећете да је палац издвојен, те кажемо да опонира другим прстима. Стисак за грану (или у нашем случају када евентуално радимо згибове или носимо нешто) је тиме јачи. Лорији зато ретко скакућу са гране на грану. Њихово кретање је више верање и ходање по гранама, а могу да се крећу и по тлу четвороношке. Уз то, нису добри скакачи ни због тога што су им сва четири уда исте дужине.

Разликовање полова код лорија је помалко проблем. Полни органи, посебно када су млади, изгледају врло слично. Ипак, разлике постоје и мужјци имају посебну кост у пенису (људи је немају, само да знате), а и имају додатке у виду рожнатих плочица. Све ово омогућава да пар који се пари остане дуже време заједно, а што повећава шансе да парење и успе, односно да се зачне потомство. Дакле, свако зашто има своје зато.

Ова врста насељава један део Азије и веома је омиљен као кућни љубимац.

Али…

Лорији иначе имају зубе које за примате сматрамо примитивним. То значи да се у еволуцији нису много мењали у односу на претке који су нам изгледа свима заједнички. Како би, ваљда, били што умиљатији љубимци, ваде им се зуби и то изгледа овако:

Жао ми је што сам ову слику ставио у овај божанствени блог, али бих волео да је добро погледате.

Човек једном руком чврсто држи животињу, а грицкалицом за нокте јој вади зубе.

Уколико погледате израз лица животиње, верујем да ће вам бити јасно колико је у боловима и колико пати.

Због оваквих услова рада, најчешће се захват (не знам како другачије да га назовем, а да будем пристојан) завршава инфекцијом и смрћу животиње.

Након вађења зуба, практично ју је немогуће вратити у дивљину, јер напросто не би опстала.

Ова врста лорија има статус рањиве, што значи да ће у некој блиској будућности постати угрожена.

Ајнштајн је једном приликом рекао да су две ствари бескрајне; свемир и људска глупост, са тим да за ону прву није сигуран. Изгледа да и људска суровост такође нема граница. 😦