Више од речи


Желео сам да вам прикажем два филмића која нису баш биолошка, осим што су главни јунаци животиње. Више од тога нема биологије, али ипак има веома важних лекција. И то животних. Најбоље је да погледате, а поенту ћете врло лако схватити и сами. 🙂

Ко тражи веће, изгуби из вреће


Ево једне пословице која нас учи скромности. Искрено, не сматрам да је скромност врлина, посебно ако је лажна, али нас може учинити много срећнијима. И то знам из сопственог искуства; као млађи, веома сам завидео другима на много чему што ја немам и при томе био несрећан, незадовољан и друге те ствари које почињу са „не“, губио много времена и енергије на – ништа. Јер сам све то време могао да проведем врло задовољан оним што имам. Уосталом, осврните се око себе. Видећете много људи који су вам драги, активности које можете да радите и ситнице које поседујете. Када све то саберете, заиста није мало.

Него, да ли животиње имају ту жељу да имају више него што им треба? Итекако. Главни јунак данашње приче је веверица. Она је, супротно увреженом мишљењу, сваштојед. Наиме, напада птице, посебно њихова гнезда, односно јаја и младунце. Међутим, њена храна су пре свега плодови ораха, храста, леске и других биљака, а и семена четинара. Ову биљну храну сакупља и пре зиме, како би се опскрбила за тај хладни и неплодни период. Храну смешта или у своју јазбину направљену у дрвету или је закопава у земљу.

Сваштојед један!

Када је закопава у земљу, копа својим шапицама и прави плитке рупе које попуњава храном коју је носила у устима. Оваквих рупа направи много и за сваку од њих јој је потребно мање од минуте. Наравно, рупе потом закопа. Занимљиво је да су научници уочили да ова животиња показује интелигентну стратегију коју нису запазили код других глодара. Наиме, веверице 13% свих рупа које направе уопште не попуне храном. Само се праве да то раде. Научници су схватили да веверице постају „глумице“ када постоји шанса да их нека друга веверица гледа. Чак, када су запазиле научнике, њихова обмана је постала учесталија, јер су понашање научника протумачиле као жељу да им украду храну. Заправо, у веверичијем свету, крађа хране није реткост; црвене или риђе веверице чак четвртину залиха набављају крађом од других. Због тога, закопавање хране на више места повећава могућност да ће макар нешто остати сачувано. Уз то, претварање ради заваравања лопова сопствене врсте ће одвући пажњу лопова са правог места. 🙂

Веверице, дакле, сакупљају више него што им треба, па и „изгубе из вреће“. То значи да не поједу све током зиме. На срећу по биљке чијим се плодовима хране, јер су оне за њих извршиле – расејавање. Буквално су посадиле семе у земљу. Зато ће се један храст одрећи неких својих плодова и частити веверицу, али ће заузврат она бити  „бабица“ његовом потомству које је заборавила да поједе. 🙂 Корист је обострана.

Међутим, за разлику од људи, животињама не можемо да замеримо и када „желе веће“. Њихове потребе су основне (биолошке или боље речено физиолошке); потреба за храном, водом, ваздухом, партнером… Наше потребе су врло често и размажене, лудорије, па чак и невероватне глупости. 🙂 Да ли је баш тако? Па, ако имате кућног љубимца, пса или мачку, видећете да и они могу да желе нешто што није храна, вода, ваздух или партнер. Пас моје драге колегинице, златни ретривер, на пример, обожава папуче. 😀 Следећи филм, који ме је потпуно очарао, приказује спорог лорија, о коме сам вам већ писао, како жели, из мени непознатих разлога, мајушни сунцобран…

Ако је го, али је соко.


Ова пословица може да се тумачи на најмање два начина. Уколико сте заговорник витештва, онда ћете је тумачити тако да јунака не чине набилдовани мишићи и светло оружје, већ срце. Ја више волим да је тумачим мало другачије; без обзира што је неко сиромашан (у народу се често за сиромашног човека каже „го и бос“) у материјалним стварима, човек може „бити соко“, односно духовно богат и достићи неке велике висине. Баш као и соко на својим крилима. Можда моје тумачење није најбоље, али у овом времену пада морала, када је једино важно ко какву „марку“ носи, колико зарађује и у каквим круговима се креће, а што нам „прописују“ којекакве певаљке и којекакви остали, заборавља се да је цело то живљење испразно, баш као и трачарајске новине које пишу и пишу гомилу глупости, које нити су важне, нити ће вам унапредити живот и за један нанометар. Сви ти људи су материјално богати и баш сам пре неки дан видео у новинама како ће за неке невероватне хонораре запевати по кафанама широм Србије (па и шире) за предстојећу Нову годину, али када их чујете како причају, шта причају и о чему причају, јасно вам је да су они далеко, далеко испод кукавичијег гнезда, а соколове да и не помињемо. 🙂

Многи грбови имају сокола као мотив, што не чуди. Не чуди ни што је на грбу Сокобање.

Но, вратимо се на витештво; да ли у природи има „срца у јунака“, односно животиња које ће се срчано бранити од далеко већих противника? Одговор је – дефинитивно да. Већ је увелико позната пословична употреба миша против слона, иако по величинама нису ни примаћи. Нисам нашао податке о томе да се слон заиста плаши миша, нити верујем да је то истина, али сам пронашао да се слон (и то панично) плаши једне много ситније животиње – пчеле!

Плашљивко и жирафа.

Реч је о афричкој врсти слона и научници са универзитета у Окфорду, како би проверили да ли овај страх заиста постоји, направили су један довитљиви експеримент. Снимили су мноштво различитих звукова на уређај који су сакрили у лажно дрвеће. Међу звуцима се могао чути хук водопада, али и зујање пчела. Тек при овом зујању, слонови (односно, конкретно слонице), почели су панично да беже! Уз то су покушавали да узбуне и друге чланове крда, а и да бацајући прашину сурлом изнад главе, вероватно отерају напаснике. Иста ствар се десила у укупно шеснаест крда, док се само једно показало храбрим. Међутим, научници сматрају да то ипак није због тога што су у питању слонови јунаци, већ зато што нису имали искуства са минијатурним противницима. Наиме, ови џинови, који се успешно супротстављају зверима попут лавова или чопора хијена, веома су осетљиви на убоде пчела око очију и унутар сурле. Уколико се, рецимо, сурла надује од убода, слон може и да угине. Углавном, овај страх је толики, да се плаше и празних кошница!

Можда нису толико храбри, али су божанствено лепи. Нажалост, рањива су врста и на корак су од тога да буду угрожени.

Хтео сам још о нечему да причамо, а то је да ли је соко заиста „го“, као што тврди пословица? Одело нема, осим евентуално капице којима му соколари покривају главу, тј. очи, када не желе да лети. Међутим, без обзира да ли су дивљи или одгајани, соколови некакву одору имају; перје. Перје има разноразне улоге; шареним перјем се мужјаци пауна и других врста удварају женкама, снежне коке имају и снежнобело перје којим се камуфлирају у снегу и тако избегавају грабљивице, а то раде и многе друге врсте или исто тако белим перјем или перјем боје земље. Баш као и наша одећа (људи се обично лепо облаче када се удварају) и уноформа војника (која се назива и маскирном). Наравно, перје је божанствена прилагођеност за летење (односно, једна од прилагођености, јер појава пера у еволуцији није довољна да би нешто летело), али има и те како заштитну улогу. Баш као и наша одећа.

Бебе соколови.

Како би перје могло да врши разне улоге, од којих неке најважније набројах, морало је и да дође до појаве више типова пера. Има их најмање три; оно што најчешће сматрамо пером је контурно, али постоји и паперје и длакасто перо. Паперје најбоље можете да видите на голуждравцима, соколовом подмладку, које је назив добило више због тога што нису способни да се по излегању старају о себи, пре него што су заиста голи као у пословици. Паперје задржавају и одрасле птице и то по читавом телу, јер оно има улогу у терморегулацији, односно очувању телесне температуре. Ако баш желимо да цепидлачимо, такво перо ћемо назвати доњим пером (доње, јер је мање у односу на контурна), а перје код пилића паперјем (или ембрионалним перима), што би значило да се она ипак разликују код беба и одраслих. Међутим, по грађи су веома слична. Длакасто перо је расуто између контурних пера и има улогу да померање тих пера дојављује чулима за притисак и вибрације, што је веома важно за летење.

Длакасто перо је добило назив по томе што личи и на перо и на длаку.

Контурно перо се назива још и правим, баш зато што на њега прво помислимо када кажемо перо. Као и сва друга пера, оно је рожна творевима и веома је сложене грађе. Чини га дуга, шупља основа (каламус) која је усађена у крзно коже и перна заставица (вексилум) чија се основа („линија“ у средини) зове рахис.

Делови контурног пера

Већ сам написао да је важно за контурно перје да омогући лет. Због тога мора да буде чврсто. Заиста, ако сте икада имали перо у руци, видећете да заставица показује задивљујућу чвртину и да ће да се разбаруши тек када је прстима изломите. То је тако због њене грађе; од рахиса улево и удесно полазе бројне жиоке, а са њих жиочице. Жиочице су међусобно спојене кукицама. На тај начин, ствара се читава мрежа међусобно повезаних делова која перну заставу држи на окупу.

Увећано, изгледа као да се у перу налази мноштво мањих пера.

Све мање и мање; на основи, односно рахису, налазе се веће жиоке; на њима мање жиочице које су међусобно повезане кукицама.

Жиочице и кукице под микроскопом.

Нојево перо нема кукице, па му пера нису чврста и више подсећају на длаку. Ништа за то, ној ионако не лети. 🙂 Боја пера иначе зависи од две ствари; пигмената који се у њему налазе и од дебљине пера, које ће онда одбијати и пропуштати различиту светлост. Зато су пера толико разноврсна у птичијем свету.

Боја перја се разликује и на једној птици, а о врстама да и не причамо.

Научници нагађају када је перо настало и које перо је настало прво. Иако се не зна поуздано, сматра се да је најпре настало доње перо и то зарад очувања телесне температуре или можда као заштита од сунчевог зрачења. Углавном, поједини диносауруси, који су директни преци птицама, ако су имали (па)перје, нису могли да лете. Бар не у наредних неколико милиона година, када су се развила и пера за потребе лета.

Синосауроптерикс је насељавао просторе данашње Кине. Иако изгледа као да је имао жућкасту длаку, то је изгледа било паперје. Неки научници га ипак представљају као гмизавца са крљуштима. Перо се иначе и развило од крљушти гмизаваца. Обе творевине су рожне.

Дакле, након све ове приче можемо да закључимо да соко и те како није „го“ као у пословици. Тело му је прекривено перјем, вишеструко корисним, а има он и многе друге „алатке и оружја“ које му помажу да живи својим соколовим животом, попут повијеног кљуна за комадање меса, оштрог вида како би угледао ситан плен са веће висине и канџи за хватање. Уосталом, на сајту „Животињско царство“, можете сазнати што-шта о једној врсти која је поетично названа „господарем брзине“, па тако и видети чиме ове птице располажу.

Ко рано рани, две среће граби!


Мислим да вам је ова пословица сасвим јасна; ранораниоци напросто могу да заврше много више посла него спавалице које воле да до подневних сати проведу у кревету. Па шта, рекле би спавалице, можда ми ујутру и спавамо дуже, али и увече останемо будни дуже, па једнако завршимо посао. Тачно, одговорио бих ја, али најпре што за децу школског узраста (а да се не варамо и за старије) није баш здраво да остају будна до касно и до касно да спавају, већ и увече може да се обави много мање посла него преко дана, ако ни због чега другог, а оно због тога што многе радње не раде, пошта, банке, школе и да не набрајам. Овде би се расправа завршила, јер сам очигледно у праву. 😀 Ипак и даље има опречних мишљења, попут оног на Вукајлији. 🙂

Неке биљке су такође „схватиле“ да има нечег у овој пословици. Ради се о биљкама које ми најчешће називамо пролећницама, односно весницима пролећа. И то су зељасте биљке које живе у шуми. Живот у шуми зељастим биљкама није баш једноставан. Оне су малог раста, а први комшија им је високо дрво које уз то има и мање или више бујну крошњу. Осим тога, пошто дрвеће у шуми расте релативно близу једно другоме, најчешће се додирује крошњама, што ствара једну велику сенку у којој се мали зељасти становници шуме налазе. То значи и мање сунчеве светлости која је биљкама драгоцена због процеса фотосинтезе. Различите врсте зељастог биља су се на такве услове различито прилагодиле, а јунаци ове моје приче су „решили“ да цео проблем једноставно „заобиђу“. Дошли смо и до пословице.

Наиме, ове биљке цео свој циклус развића, који подразумева раст, развој, цветање, опрашивање, оплођење, плодоношење и расејавање завршавају јако рано – у пролеће. Зато оне и јесу весници пролећа, јер им је важно да проклијају рано, како би све то и стигле да одраде (да две среће уграбе). Зашто толико журе? Па да не сачекају лето, наравно. Сетимо се како шума изгледа лети; лишће је већ изникло из пупољака и крошње дрвећа су богате, а за становнике нижих спратова и превише богате (ако би њих питали и ако би могли да одговоре, наравно :)). У рано пролеће, гране су још увек голе и Сунце, колико год да је „зубато“, може више зрака да пошаље ка шумском земљишту. То користе ове пролећне биљке.

Стручно, ове биљке се називају ефемере ако су једногодишње или ефемероиде ако су вишегодишње. Занимљиво је да овакве биљке постоје и у травним екосистемима, попут степа. У степама баш и нема дрвећа, осим ако евентуално неко не „залута“, али и то је веома далеко од шуме. Међутим, неке биљке ипак журе све да обаве у пролеће. Зашто и оне воле да рано ране? Зато што је у степи лети суша, нема воде која је биљкама (а и свим другим живим бићима) такође драгоцена. Сунце и вода су очигледно две среће које ове биљке грабе, без обзира у каквом екосистему живеле. 🙂

Пошто претпостављам да неке шумске пролећнице већ знате, у галерији која следи вам представљам неке степске.