Невоље на Костарики


Већ триста милиона година корњаче врсте Lepidochelys olivacea долазе на пешчану обалу Остионал на Костарики како би излегле јаја и продужиле врсту. Међутим, људи прете да ову заиста импресивну „традицију“ напокон приведу крају…

Верује се да ове корњаче живе око 50 година. Са 20 година женке стичу полну зрелост, паре се и полажу јаја тако што их закопају у песак. У већини случајева овај поступак понављају два или три пута годишње, а у леглу могу да имају и до стотину јаја. Када овако прикажем чињенице, поставља се питање зашто људи жељни да заштите животиње „дижу галаму“ око ових и оваквих слика. Јаја има сасвим довољно (и предовољно), јер ове животиње очигледно имају хиперпродукцију.

Међутим, хиперпродукција се у природи дешава са разлогом. Лако је мечки да има једно мече, када се нико не усуђује да приђе њеној беби. Огромна и опремљена „оружјем“ које јој је природа подарила, мечка има све изгледе да одгаји чедо до његове потребне зрелости. Изгледи корњача када се излегу су прилично мали. Док прелазе пут од свог гнезда до океана, вребају их најразличитије грабљивице. Чак и пси!

Мањи број њих успе да стигне до воде. Ипак, њихове невоље се ни тамо не завршавају. И океан је пун опасних грабљивица. Неке чак вребају и из ваздуха.

У последњој деценији број женки се смањује чак за трећину сваке године. Уколико се такав тренд настави, изгубићемо још једну врсту на нашој Плавој планети. И то би била заиста штета, јер су ове корњаче веома занимљиве због тога што:

  • припадају малом броју врста које се гнезде дању, дакле прилично су јединствене;
  • бремените женке изгледају као да плачу, јер попут других корњача избацују вишак соли кроз очи путем жлезда, дакле емотивне су :);
  • у потрази за храном могу да зароне и до сто метара, дакле веште су;
  • под водом могу да остану 30 до 50 минута, дакле издржљиве су;
  • као да имају дубиномер јер копају за своја јаја рупу тачне дубине – око педесетак центиметара, дакле прецизне су;
  • док копају гнезда, звук песка и њихови уздаси надјачају хук таласа, дакле вредни су радници;
  • младунци се извлаче из љуске јајета тако што је изломе млечним зубима, дакле рођени су!

Оно што је најважније, непроценљиве су. Баш као и сва друга жива бића на нашој планети. Јер са њима, оне доприносе биодиверзитету, највећем благу које наша планета има. Надамо се да ће се Костариканци дозвати памети и смањити уништавање ових животиња. Ваљда ће схватити да су те корњаче и њихово благо.

Матамата је прави татамата


Матамата (Chelus fimbriatus) је врста корњаче која насељава Јужну Америку, посебно области Амазона и Оринока. Ова корњача може да достигне дужину до два метра, што је чини „равном“ неком професионалном кошаркашу, али то није једино по чему је она занимљива.

Мимикрија је особина неких врста да обликом и бојом свог тела имитирају разне објекте у природи. На тај начин, ова жива бића су решила два велика проблема; како да се сакрију од грабљивица и како да се неопажено привуку свом плену, уколико су и саме грабљивице. Може се рећи да је матамата „одрадила дупли посао“. Да кренемо редом. Матамата има оклоп као и све друге корњаче овог света, али је код ње он преплављен грбама које обликом и бојом подсећају на комад дрвета. Када плива кроз своје станиште, а то су обично мочваре, личи на плутајуће стабло дрвета. Осим тога, са главе и врата јој висе крпице коже које јој служе као мамци искусног риболовца. Када риба или неки водоземац допливају, привучени нечим што доживљавају као црвића, корњача обдарена великим вилицама и растегљивим ждрелом захвати знатну количину воде, па тако и њих. Уместо да се осладе, несрећне животиње и саме постану укусан залогај.

Примери мимикрије у животињском свету су бројни. Неки од њих се могу видети и у следећој галерији.