Паметне, вредне, потребне, а уз то и уметнице – пчеле


У народу се каже „паметан као пчелица“. Па још у деминутиву, како би се, ваљда, нагласило како је пчела једна слатка животиња, а памет пожељна особина. Као биологу, уопште ми није јасно откуд то народу. Мислим на то да је паметна (то да је слатка, још могу да разумем, јер прави мед, који је заправо – сахароза, сачињена из два најпознатија угљена хидрата (шећера) – глукозе и фруктозе). Нисам чуо до сада од озбиљних научника да их сматрају паметним животињама. Можда зато што су добро организоване. Оне су заправо толико добро организоване, да организованије бити не могу; називају их суперорганизмом, јер могу да постоје само као рој. Једна пчела, ако би била препуштена самој себи, угинула би врло брзо. У свету пчела, јединка је небитна.
Баш зато што је небитна, пчела када убоде некога, са жаоком остави иза себе и своја црева, па брзо угине. За рој, то је прихватљив губитак, јер те њене изнутрице миришу тако да нервирају друге пчеле и све крећу да нападају, односно боду насртљивца који им нападне кошницу. Тај мирис, за њих је знак за узбуну. Дакле, један живот се гаси, за њим и неколико других, али ће управо зато већина преживети, јер ће их тих неколико пчела многобројним убодима спасити. Потпуно иста ствар се дешава са ћелијама у нашем телу, па је коначан исход да ћемо изгубити неколико њих (услед болести или повреда, рецимо, али и због неких других дешавања), али ћемо цели ми, односно наш организам – преживети. Зато се рој пчела назива суперорганизмом.

И поједини уметници мисле да су пчеле супер. Чак су их „ангажовали“ да им буду помоћнице. Уметник направи калуп, рецимо од пластике, у који пусти пчеле да направе кошницу. Када склони калуп, остаје саће тачно таквог облика. И ето уметничког дела. Не верујете ми? Погледајте:

Још таквих уметничких дела имате овде.

Advertisements

Уметнички инсектаријум


Пре неки дан сам гостовао на часу цртања, сликања и вајања колегинице Весне Станисављевић и искористио прилику да присутне младе уметнике научим понешто о свету инсеката. Њихов задатак је био да нацртају зглавкаре који су на њих оставили утисак. Иако су користили само графитну оловку, цртежи су очаравајући. Ђаци су нам заиста талентовани, а мени лично је драго што сам инспирисао неколико њих да им избор буде – бубамара. Уосталом, погледајте сами галерију радова и (радне) атмосфере са часа.

Слике са виртуелног летовања


Време је распуста и верујем да су многи од вас провели (а можда и још проводе) ове дане на један од најлепших могућих начина; на мору. За све вас, и који сте били и који нисте, овај чланак посвећујем мору, али на начин на који море вероватно видели нисте. 🙂

Ако се мало боље загледате у уста ове рибе, видећете једног необичног зглавкара који се наизглед одмара. Овај зглавкар, када је сасвим мали, провуче се кроз шкрге рибе и тражи њен језик. Када га угледа, причврсти се за њега и храни се, као паразит, све док језик потпуно не обамре (за то постоји израз – атрофира). Након тога, овај зглавкар потпуно мења улогу. Од паразита постаје симбионт; он својим телом игра улогу језика ове рибе, али заузврат добија део њене хране.

И даље вршимо стоматолошки преглед представницима морског живља. Међутим, једна мајушна врста морског коњића то ради много боље него ми. Ова шарена, али прилично зубата риба допушта да јој овај мали зубар вршља по устима, јер јој чисти зубе. Наравно, он своје услуге не пружа бесплатно; на тај начин добија лепу гозбу. Баш као крокодил и птица која му чисти зубе, а који су дошли на исту идеју. Ово је прави пример симбиозе, заједнице две или више врста у којој свака има користи.

И ово су такође уста, додуше без вилица, иако припадају кичмењаку. У питању је врста змијуљице, која, осим облика тела, нема превише сличности са змијама. На слици видите кружно постављене зубиће којима се она причврсти за кожу рибе и пије јој крв.

Уста код дупљара се налазе у сред венца од пипака који су снабдевени жарним ћелијама, а чија је улога да омаме или чак убију могући плен. Некада се дешава да плен буде повелики, те заузме читаву телесну дупљу, а један крај и вири из уста. Ипак, дупљари су упорне животиње. Када сваре и упију жртву, несварено ће избацити кроз уста.

Враћамо се на паразите. Овај рачић је потпуно провидан. Жута лопта у његовом телу није орган. То је паразит, који је такође зглавкар. 🙂 Паразити или не, морате признати да су лепи и живописни. Надам се да сте уживали у овој малој шетњи (или боље рећи пливању?) по морском екосистему.

Није црна, већ је браон


У Америци, посебно Канзасу, актуелно је то да је нова „удовица“ у граду! Не ради се баш о некој познатој ексцентричној поп диви, али важна личност јесте у питању. 🙂 Верујем да сте сви сигурно чули за црну удовицу, врсту паука која је опасна и за нас. Она насељава и области у овој земљи, али је у последње време добила друштво. Ради се о њеној, мање познатој, сродној врсти коју зову браон удовица. Јасно вам је да се од своје рођаке разликује по боји тела и ево како она изгледа:

За Американце научници имају две добре и једну лошу вест. Прва добра је да је браон удовица мање отровна од црне. Лоша је што се може наћи како плете своју мрежу под парковским клупицама и у пукотинама зидова. Она, заправо, може да насељава места где црне нема. Ипак, друга добра вест је да је (још) нису пронашли по кућама. 🙂 Браон удовица се среће свуда; по градовима, селима, али и на местима где нема људских насеља. Ипак, не бира само станишта где нема црне удовице. Научници су је пронашли и на местима где су очекивали ову опаснију врсту.

Изгледа да су ове две врсте повремено конкуренти. Конкуренција у природи је јако важан однос између врста који чак може да „пресуди“ једној од њих. Рецимо, једна од теорија о нестанку птеродактила говори да су они изгубили у конкуренцији са птицама. Конкуренција се дешава када врсте деле исте или сличне еколошке нише, што значи простор и ресурсе.

Која удовица ће победити у овом надметању, показаће време. А када већ причамо о времену, надам се да ви ваше проводите лепо, у забави и одмору. Наравно, и учењу биологије. 😀