Светлосно загађење


Ученик Чеда Ненадић из 7/3 одељења ОШ „Иво Андрић“ из Београда, учествовао је на међународном конкурсу који је организован у Португалији под називом „Ренџери ноћног неба“. Није победио, али толико је добар стрип насликао да је штета да га не видите, па користим прилику да га објавим овде:

strip2

Превод по сликама:

  1. Он је суперхерој који се бори за здраву животну средину и уштеду енергије. Његово име је Лајтмен!
  2. Проклетство! Не могу да видим звезде због оволико светлости.
  3. Он јури…
  4. …и искључује светло!
  5. Ти си мој херој! Сада могу да видим звезде захваљујући теби! / Није проблем. Хе, хе.
  6. Ноћни лептири не могу да виде Месец због светлости ове бандере. Морам да урадим нешто поводом тога!
  7. Летите ка Месецу, моји мали лептирићи!
  8. Лајтмен је пријатељ малим, незаштићеним животињама и херој градских девојака. Он је увек ту за нас да нас заштити од светлосног загађења!

Ипак је нешто треће


На данашње писање инспирисао ме је чланак једног блога који носи назив „Добро дрво“. И блог, према мом мишљењу, има поменути епитет и препоручујем да га погледате:

Блог о добром дрвету

Чланак који ми је привукао пажњу је заправо слика и то ова:

Верујем да нећете имати проблема да преведете ову мисао. Оно што сам ја желео да урадимо заједно, јесте да је анализирамо. Нисам наставник српског или било ког другог језика, али не верујем да ћу погрешити ако напишем да аутор овог текста заправо прекорева људски род, а бога ми и екологе (они су ти који пишу свашта по папиру :)).

Најпре да вас подсетим; дрвеће се не сече само ради израде папира. Заправо, главни разлог зашто људи секу дрвеће је да би добили обрадиве површине, али и простор за становање. Потом, дрвна грађа налази примену у готово свим областима људског живота, попут грађевине и бродоградње, на пример. Да ли сам поменуо огрев? Дакле, израда папира јесте проблем за наше дрвеће, али не највећи и не једини.

Свеједно, еколози пишу по папиру. Ауторка доброг блога о добром дрвету је насловила ову слику „Бахатост, лицемерје или нешто треће“. Да ли је могуће да су еколози бахати и да су такви лицемери да бране људима да праве папир, а да га при томе сами користе?

О папиру као једном од највећих изума човечанства могу да вам причају историчари. Лично, не могу да порекнем вредност папира. Колико је само уметничких (ремек) дела настало захваљујући том изуму. Истина, постоје онлајн издања разноврсних књига, али књига од папира божанствено изгледа на полици, оплемењује простор, а када је читамо, оплемењује душу. Она је разлог зашто постоје библиотеке. Да не заборавим, с обзиром да је летње време и права прилика да се понесе занимљива литература на плажу или лежаљку, препоручио бих вам сајт који даје одличне савете какву литературу да понесете:

Препоруке за читање

И сам уживам у књигама, лепим сликама уметника, а паное користим у настави. Сигуран сам да је тако са сваким екологом. И дошли смо до суштине; еколози не мисле да треба да престанемо да користимо папир. Они мисле да треба да га користимо – одрживо!

Одрживо коришћење значи да човечанство треба и мора да напредује у сваком смислу, па и у технолошком и духовном (а за оба, видели сте, неопходан је и папир), али да при томе не уништава дрвеће и сав живи свет толико да би га угрозио. То значи да не морамо увек да сечемо дрвеће да бисмо добили папир; можемо и да рециклирамо стари. Затим, не морамо да бацамо и користимо улуд употребљив папир, а и руку на срце, можемо да смањујемо потрошњу папира тамо где заиста нема толико потребе за тим.

Научна област коју смо сада „загребали“ је заштита животне средине. Она мојим ђацима изгледа сувише једноставно и углавном се своди на то да не бацају ђубре. Можда се и своди, али као што сте видели, захтева критичко мишљење. Јер, реченица која изгледа на први поглед веома мудро, не мора уопште то да буде. 🙂

Пластична уметност


Већ сам вам писао о проблему пластичних кеса. Иако изгледају безазлено, оне и те како уништавају нашу околину и живи свет у њој. Добра вест је да се нису само еколози „бацили“ на решавање овог проблема, већ и многе друге струке. Међу њима, уметници, као уметници, пронашли су решења на свој начин. Можда вас неко од њих инспирише да и ви на један креативан начин смањите загађивање одбаченим пластичним кесама.

Љуштура пужа може да буде занимљив украс у стану.

Идеја како да унесете део коралног гребена са сунђерима и морским сасама у своју собу.

Ако немате услове да гајите куцу, можда је ово решење за вас? 🙂

Идеја за оне који предност дају практичним, употребним предметима.

А ако волите фенси одећу...

...па чак и да изгледате веома оригинално за матуру. 🙂 Ипак, не могу да гарантујем да је оваква хаљина уједно и пријатна за ношење.

Можда је накит ипак боље решење?

Као што сте видели, идеја и креација не мањка. Ипак, пошто пластичне кесе нису једини отпад који нам прави проблеме, на сајту oddee.com можете видети 12 најбољих идеја како се може рециклирати свакакав одбачени материјал. Ви, као што написах, можете такође да направите сопствену креацију. И она не мора да буде у првих дванаест. Сасвим је довољно да се вама свиђа и да ћете ви знати како да је искористите.

Земљо, мајко


Један од стандарда знања на крају основношколског образовања, а што се нас биолога тиче, јесте да ђак уме да разликује живо од неживог. Овај захтев није претерано ни лак ни тежак. Зашто није лак? Па, из више разлога. Најпре, нежива и жива природа је сачињена из истих састојака. Сви елементи који стварају једињења која сачињавају неживу, појављују се у једињењима која сачињавају и живу природу. (Отуда оно кружење кисеоника, угљеника, азота и којечега.) Неки, песнички расположени, рекли би да смо настали из звезда. Наиме, звезде су се (ваљда) вазда расипале и просипале свој материјал, те је од тога настајало свашта нешто; метеори, комете, планете, па тако и мора и океани, планине, долине, па тако и живи свет. Ми можда нисмо деца цвећа, али изгледа да јесмо деца звезда. 🙂

Онда, жива природа има неке одлике које се јављају и у неживој природи. На пример, све живо се креће (без обзира што неки тврде другачије, крећу се вала и биљке). Међутим, крећу се и ваздух, чигра и аутомобил. Они ипак нису живи. Аутомобил нам ствара још неке потешкоће за разликовање живог од неживог; сагоревањем горива уз помоћ кисеоника, добија енергију за рад. Овај процес потпуно одговара ћелијском дисању, „резервисаном“ само за живи свет.

Напокон, проблем нам праве вируси који су предмет спора чак и озбиљних научника. Чуо сам да их називају генотоксинима (што би у преводу значило „отровни гени“, а што им даје „статус“ бочице коју не треба узимати са полице неке лабораторије), док други, задивљени њиховом способношћу да терају ћелије домаћине да стварају нове вирусе, дефинитивно их сматрају равноправним саучесником живог света. 🙂

Међутим, зашто није тако тешко разликовати оно што је живо од оног што није? Па зато што и тај аутомобил и та чигра и ветар не врше баш све процесе које врше жива бића. Да, крећу се, али аутомобил рецимо не расте, чигра не излучује, а ветар се не храни. Да би нешто било живо, мора да врши све (и још једном, све) животне процесе и још као „бонус“ да се састоји из ћелија. Ништа што није живо не задовољава те услове.

И жива и нежива природа су лепе (лепота није критеријум :)), а такође, обе су нам и потребне. Чак толико, да је најновија вест да је влада Боливије „зажмурила“ на то шта је живо, а шта неживо, па чак и на то шта је људско биће, а шта не и донела један закон јединствен у свету. 🙂

Председник ове државе је Ево Моралес од 2005. и он је први председник који потиче из аутохтоног народа. То значи да је он пореклом баш из те државе, није досељеник. Исти термин се користи и за биолошке врсте. У наслеђу његовог народа је и да живи свет око себе посматрају као породицу. Последица тога је да су земљи дата иста права као и људима!

Шта то значи? То значи да сада, по боливијском закону, земља има право на живот и постојање (иако дефинитивно није део живе природе), право на витални циклус без људског утицаја, чистоћу ваздуха и воде, право на ћелије и да се оне не мењају генетским инжењерингом, те право на то да се не уништава технологијом. Добила је земља још нека права, али ова су најважнија.

Да ли је ово лудост Боливијаца? Никако. Иако изгледа луцкасто, закон је веома паметан и потребан. Земља је само законски добила права која би иначе требало да има, без обзира што, као што написах, није живо биће. Ипак, жива бића и те како зависе од земље. Ми зависимо од земље. Боливија се одлучила на то да јој да права, али ако смо довољни виспрени, ми ћемо јој, свако од нас, дати та права и без закона. 🙂

Задатак за ђаке, којима ће ова земља остати и који ће сутра доћи у ситуацију да на различите начине одлучују о њеној, па тако и о сопственој судбини: саставите листу од рецимо, десет права за која верујете да би ваш крај (у коме проводите највише времена) требало да има. Након тога, придржавајте се тих права. Можете с времена на време да чекирате листу (уписујете плусеве и минусе) како бисте видели да ли успевате та права и да остварите. Уосталом, ако мало размислите, права која дате вашој животној средини, уједно су и ваша сопствена (ко разуме, схватиће). 🙂