Светски дан борбе против шећерне болести


На данашњи дан се свуда у свету обележава дан борбе против шећерне болести, односно дијабетеса. Када се боримо против болести, мислимо пре свега на превенцију, па та борба подразумева знање и здрав стил живота. Ја ћу вам помоћи у овом првом делу, а што се другог дела тиче, мораћете да се потрудите сами. У случају дијабетеса превенција пре свега значи здраву исхрану, физичку активност и живот са што мање стреса (немогуће га је избећи у потпуности) и без дуванског дима (ово је већ и те како могуће избећи у потпуности). Додуше, лагао бих када бих вам рекао да ће свака особа поштујући ове активности заувек отклонити могућност дијабетеса, али ризик, макар од другог типа болести који може да се стекне у било ком делу живота, знатно је мањи. Да, дијабетес се јавља у два типа и о томе можете да прочитате на сајту Завода за заштиту здравља из Суботице.

Шећерна болест је добила свој назив по томе што ћелије оболелог имају проблем са прометом шећера, односно глукозе кроз ћелијску мембрану. Ћелијску мембрану чине два слоја молекула сложених масти. Тај слој је довољно чврст да нам ћелије не исцуре, али је и довољно течан, да кроз ћелијску мембрану могу да „пливају“ протеински носачи. Најближа асоцијација која ми пада на памет је пудинг док се прави, па се згрушњава. Знам, знам, али тешко је пронаћи баш добру асоцијацију за то. 🙂 Углавном ти протеински носачи су назив добили по томе што су сачињени из протеина и по томе што носе. Шта носе? Све оно што ћелији треба ка унутра и оно што јој не треба ка споља. Зато је наша мембрана полупропустљива или ако већ хоћемо да се правимо паметни, семипермеабилна (што значи исто то, али не причамо српски па смо зато ваљда ин :)). Протеински носачи раде још неке послиће, али отом потом.

Неки молекули попут кисеоника, воде и алкохола (!) су довољно мајушни да могу да прођу кроз слој масти. Други, попут глукозе, нису тако мајушни, па су им потребни протеински носачи. Коначно стижемо и до дијабетеса. Наиме, код здравих људи, жлезда која се зове панкреас или гуштерача ствара хормон који се зове инсулин. Тај инсулин има задатак да попут кључа отвори врата ћелије како би глукоза могла да прође. Кључаоница је у овом случају један тип протеинских носача. Када кључ (инсулин) откључа браву (протеински носач), отварају се врата (на ћелијској мембрани) и глукоза пролази. Овај механизам се заиста у биохемији и назива кључ-брава. Молекул инсулина је тако обликован да се савршено уклапа у протеински носач. Други молекули то не могу, баш као што ни сваку браву не отвара исти кључ.

Код оболелог, кључа нема, јер је панкреас престао да производи инсулин због већ неког рђавог разлога. Глукоза не може да уђе и одбија се о ћелијску мембрану као о непропусни зид. Ту настаје једна невероватна ствар; у крви која окружује и запљускује ћелије има много шећера; ћелије буквално пливају у храни, а умиру од глади! Њима ништа не вреди што им је шећер надомак мембране (што бисмо рекли надомак руке, али ћелија руке нема :)), када не могу да га узму. Ово није добро стање ни за крв; од толико шећера раствореног у њој постаје гушћа. Срце и крвни судови теже проводе гушћу крв, јер на ту густину нису прилагођени. Зато пропадају, а због свега овога пропадају и сви други органи. Наравно, у случају да се болест игнорише. Уколико се спроводи терапија, дијабетичари живе као сав остали свет.

Ово што сам вам описао је тип I дијабетеса. Следи филм који ће вам приказати целу ову причу.

Тип II, који је чешћи, сличан је, али не баш исти. Наиме, производња инсулина постоји, али ћелије не реагују како би требало. Као да су некако постале мање осетљиве на инсулин. Последице су исте као и код претходног типа. Ево филм и о томе:

Иако лекари који се баве овом проблематиком, а називају се ендокринолозима, често употребљавају реч лечење, ја је избегавам. Наиме, ова болест се заиста не лечи. До сада нисам пронашао податке да је неко излечио панкреас како би поново производио инсулин (тип I) или натерао ћелије да постану осетљивије на исти тај инсулин (тип II). Све што раде лекари је да оболелог одржавају здравим дајући му преко потребан инсулин. То се радило и почетком двадесетог века, то се ради и данас. Међутим, напредак је постигнут, али пре свега у производњи те супстанце. Некада се узимала од прасића и говеда (некада је баш сјајно да смо толико слични са њима, зар не?), а данас се производи у лабораторији. Један детаљан текст о историјату проналаска и производње инсулина који ће вам се сигурно допасти је овај.

Рекох како медицина није бог-зна-шта напредовала и огрешио сам се. Свуда у свету се улажу велики напори да се оболелима помогне. Један од њих је и сјајан (да не кажем божанствен) удружени рад медицине и технологије како би се дијабетичарима олакшао живот. Наиме, оболели морају неколико пута у току дана да проверавају ниво глукозе у крви. Обуче се да сами изваде крв из прста и да измере колико процената глукозе ту има. Сам процес није компликован, па ни претерано болан, али ипак немају информацију баш у сваком тренутку у каквом им је стању организам. У једном институту у Токију направили су посебне милиметар дуге цевчице које се једноставно ставе под кожу и које у додиру са глукозом – светле. Светлост је утолико јача уколико глукозе има више. На тај начин би дијабетичари у сваком тренутку знали да ли им је потребна већа доза инсулина, да не претерују са оброком или да се баце на неку физичку активност.

Научник убацује малу цевчицу у кожу увета прасету.

Ово није лоше ни за оне који не болују од дијабетеса. Напросто да знају у каквом су стању у току дана, те да ли су претерали са оброком. У времену када је (мени грозан) пирсинг ултра популаран, не сумњам да ће бити поклоника тога и да им кожа светли. 🙂 Невоља је што још увек средство није усавршено и кратког је века. Но, извади се једна, стави се друга, тако да ни то није већа препрека. Ипак, као и за све друго у медицини, потребни су детаљнији тестови.

У увету миша, цевчица је светлела 140 дана.

Ето, мој допринос овом дану; надам се да сте нешто ново сазнали. Ипак, сваки дан је добар дан да се научи нешто ново. Без обзира да ли за то постоји Дан или не. 🙂