Ако је го, али је соко.


Ова пословица може да се тумачи на најмање два начина. Уколико сте заговорник витештва, онда ћете је тумачити тако да јунака не чине набилдовани мишићи и светло оружје, већ срце. Ја више волим да је тумачим мало другачије; без обзира што је неко сиромашан (у народу се често за сиромашног човека каже „го и бос“) у материјалним стварима, човек може „бити соко“, односно духовно богат и достићи неке велике висине. Баш као и соко на својим крилима. Можда моје тумачење није најбоље, али у овом времену пада морала, када је једино важно ко какву „марку“ носи, колико зарађује и у каквим круговима се креће, а што нам „прописују“ којекакве певаљке и којекакви остали, заборавља се да је цело то живљење испразно, баш као и трачарајске новине које пишу и пишу гомилу глупости, које нити су важне, нити ће вам унапредити живот и за један нанометар. Сви ти људи су материјално богати и баш сам пре неки дан видео у новинама како ће за неке невероватне хонораре запевати по кафанама широм Србије (па и шире) за предстојећу Нову годину, али када их чујете како причају, шта причају и о чему причају, јасно вам је да су они далеко, далеко испод кукавичијег гнезда, а соколове да и не помињемо. 🙂

Многи грбови имају сокола као мотив, што не чуди. Не чуди ни што је на грбу Сокобање.

Но, вратимо се на витештво; да ли у природи има „срца у јунака“, односно животиња које ће се срчано бранити од далеко већих противника? Одговор је – дефинитивно да. Већ је увелико позната пословична употреба миша против слона, иако по величинама нису ни примаћи. Нисам нашао податке о томе да се слон заиста плаши миша, нити верујем да је то истина, али сам пронашао да се слон (и то панично) плаши једне много ситније животиње – пчеле!

Плашљивко и жирафа.

Реч је о афричкој врсти слона и научници са универзитета у Окфорду, како би проверили да ли овај страх заиста постоји, направили су један довитљиви експеримент. Снимили су мноштво различитих звукова на уређај који су сакрили у лажно дрвеће. Међу звуцима се могао чути хук водопада, али и зујање пчела. Тек при овом зујању, слонови (односно, конкретно слонице), почели су панично да беже! Уз то су покушавали да узбуне и друге чланове крда, а и да бацајући прашину сурлом изнад главе, вероватно отерају напаснике. Иста ствар се десила у укупно шеснаест крда, док се само једно показало храбрим. Међутим, научници сматрају да то ипак није због тога што су у питању слонови јунаци, већ зато што нису имали искуства са минијатурним противницима. Наиме, ови џинови, који се успешно супротстављају зверима попут лавова или чопора хијена, веома су осетљиви на убоде пчела око очију и унутар сурле. Уколико се, рецимо, сурла надује од убода, слон може и да угине. Углавном, овај страх је толики, да се плаше и празних кошница!

Можда нису толико храбри, али су божанствено лепи. Нажалост, рањива су врста и на корак су од тога да буду угрожени.

Хтео сам још о нечему да причамо, а то је да ли је соко заиста „го“, као што тврди пословица? Одело нема, осим евентуално капице којима му соколари покривају главу, тј. очи, када не желе да лети. Међутим, без обзира да ли су дивљи или одгајани, соколови некакву одору имају; перје. Перје има разноразне улоге; шареним перјем се мужјаци пауна и других врста удварају женкама, снежне коке имају и снежнобело перје којим се камуфлирају у снегу и тако избегавају грабљивице, а то раде и многе друге врсте или исто тако белим перјем или перјем боје земље. Баш као и наша одећа (људи се обично лепо облаче када се удварају) и уноформа војника (која се назива и маскирном). Наравно, перје је божанствена прилагођеност за летење (односно, једна од прилагођености, јер појава пера у еволуцији није довољна да би нешто летело), али има и те како заштитну улогу. Баш као и наша одећа.

Бебе соколови.

Како би перје могло да врши разне улоге, од којих неке најважније набројах, морало је и да дође до појаве више типова пера. Има их најмање три; оно што најчешће сматрамо пером је контурно, али постоји и паперје и длакасто перо. Паперје најбоље можете да видите на голуждравцима, соколовом подмладку, које је назив добило више због тога што нису способни да се по излегању старају о себи, пре него што су заиста голи као у пословици. Паперје задржавају и одрасле птице и то по читавом телу, јер оно има улогу у терморегулацији, односно очувању телесне температуре. Ако баш желимо да цепидлачимо, такво перо ћемо назвати доњим пером (доње, јер је мање у односу на контурна), а перје код пилића паперјем (или ембрионалним перима), што би значило да се она ипак разликују код беба и одраслих. Међутим, по грађи су веома слична. Длакасто перо је расуто између контурних пера и има улогу да померање тих пера дојављује чулима за притисак и вибрације, што је веома важно за летење.

Длакасто перо је добило назив по томе што личи и на перо и на длаку.

Контурно перо се назива још и правим, баш зато што на њега прво помислимо када кажемо перо. Као и сва друга пера, оно је рожна творевима и веома је сложене грађе. Чини га дуга, шупља основа (каламус) која је усађена у крзно коже и перна заставица (вексилум) чија се основа („линија“ у средини) зове рахис.

Делови контурног пера

Већ сам написао да је важно за контурно перје да омогући лет. Због тога мора да буде чврсто. Заиста, ако сте икада имали перо у руци, видећете да заставица показује задивљујућу чвртину и да ће да се разбаруши тек када је прстима изломите. То је тако због њене грађе; од рахиса улево и удесно полазе бројне жиоке, а са њих жиочице. Жиочице су међусобно спојене кукицама. На тај начин, ствара се читава мрежа међусобно повезаних делова која перну заставу држи на окупу.

Увећано, изгледа као да се у перу налази мноштво мањих пера.

Све мање и мање; на основи, односно рахису, налазе се веће жиоке; на њима мање жиочице које су међусобно повезане кукицама.

Жиочице и кукице под микроскопом.

Нојево перо нема кукице, па му пера нису чврста и више подсећају на длаку. Ништа за то, ној ионако не лети. 🙂 Боја пера иначе зависи од две ствари; пигмената који се у њему налазе и од дебљине пера, које ће онда одбијати и пропуштати различиту светлост. Зато су пера толико разноврсна у птичијем свету.

Боја перја се разликује и на једној птици, а о врстама да и не причамо.

Научници нагађају када је перо настало и које перо је настало прво. Иако се не зна поуздано, сматра се да је најпре настало доње перо и то зарад очувања телесне температуре или можда као заштита од сунчевог зрачења. Углавном, поједини диносауруси, који су директни преци птицама, ако су имали (па)перје, нису могли да лете. Бар не у наредних неколико милиона година, када су се развила и пера за потребе лета.

Синосауроптерикс је насељавао просторе данашње Кине. Иако изгледа као да је имао жућкасту длаку, то је изгледа било паперје. Неки научници га ипак представљају као гмизавца са крљуштима. Перо се иначе и развило од крљушти гмизаваца. Обе творевине су рожне.

Дакле, након све ове приче можемо да закључимо да соко и те како није „го“ као у пословици. Тело му је прекривено перјем, вишеструко корисним, а има он и многе друге „алатке и оружја“ које му помажу да живи својим соколовим животом, попут повијеног кљуна за комадање меса, оштрог вида како би угледао ситан плен са веће висине и канџи за хватање. Уосталом, на сајту „Животињско царство“, можете сазнати што-шта о једној врсти која је поетично названа „господарем брзине“, па тако и видети чиме ове птице располажу.

Некад и сад


Нама, као социјалној врсти, потпуно је јасно зашто је живот у групи лакши него самосталан; човек напросто није острво. Међутим, за животињски свет важи исто. Живот у јату, роју, крду, стаду, чопору, много је једноставнији и пружа низ предности. Лакше се мигрира, избегавају грабљивице, налазе храна и вода, чувају младунци… Према мишљењу научника,  овакав начин живота није уопште новина у историји живог света. Тако су живели и неки диносауруси.

У свету пуном опасних грабљивица које су биле застрашујуће велике и опремљене зубима и канџама које би нам следиле крв у жилама, биљоједни диносауруси су пронашли начине да се заштите. Један од њих је живот у групи. На то указују фосилни налази; „масовне гробнице“, али и трагови мноштва животиња на једном месту. Изгледа да су, на пример, неке врсте хадросаура живеле у групама и по неколико стотина јединки. Изгледа и да је статус у тој групи зависио од година живота. Рецимо, трагови младих центросаура су налажени увек у средини, док су одрасли образовали круг око њих и својим роговима штитили подмладак. У случају напада тираносаура, млади су били заштићени, али је крдо бивало заробљено током опсаде све док се не би одбранили или би нападач ипак дошао до неког плена. Зна се да овакав начин одбране данас има и мошусно говече од вукова. Како би знале свој и туђ статус, јединке диносауруса су се међусобно препознавале. То није било тешко из два разлога; живели су дуго и имале сасвим довољно времена да се упознају, а и постојале су мање или велике разлике међу члановима крда.

Слонови образују крда, али млади мужјаци који су способни да се о себи старају живе у сопственим групама. Према новијим истраживањима, имају чак и своје старије учитеље који их „обуздавају“. У тим „школама“ млади се међусобно надмећу, а са циљем да као најснажнији оснују сопствена крда са много женки и потомака. Није искључено да су и неке врсте диносауруса радиле управо то исто.

Ево пар занимљивих примера групног живота из садашњости, а које је забележило вешто око фотографа.