Цвеће под морем


Знамо да су доминантни „зелениш“ под морем алге. Такође знамо да оне могу бити једноћелијске и вишећелијске. Знамо и то да су чак и вишећелијске веома једноставне грађе, немају биљне органе, ни корен, ни стабло, ни лист, ни цвет. О плоду и семену, самим тим, нема ни говора. Да ли то значи да под морем нема цвећа? Не. 🙂

У плићаку мора у умереној клими живе биљке које су сврстане у род Posidonia. Ми их зовемо морска трава. Ипак, оне се разликују од „наше“, „обичне“ и копнене траве. Нису чак ни у истом реду, а самим тим су и сасвим различита породица. Међутим, сродније су травама него алгама, јер имају све биљне органе, па тако и цвет. Оне цветају под водом. Према неким изворима, по томе су јединствене на свету. Нажалост и угрожене су.

Морска трава пружа храну, као и уточиште морским животињама и њиховом подмлатку. Веома су важне и зато што обогаћују воду кисеоником. Заправо, научници кажу да су ове биљке веома важне и за смањивање загађивања. Једном ћу вам писати како угљен-диоксид све више ствара ефекат стаклене баште, који је велики проблем за природу и нас. Ове биљке троше огромну количину угљен-диоксида у процесу фотосинтезе и тако санирају наше брљотине. Чак, према подацима UNESCO-a, оне Медитеран ослобађају баласта од 25 милиона тона угљен-диоксида, што је додуше мање од кишних тропских шума које заузимају исту површину (90 милиона тона), али далеко од тога да је занемарљиво. Цео текст имате овде.

Цвеће ових морских трава, којих има око педесетак врста, сигурно вас неће очарати. С обзиром да живе у условима сталних и јаких морских струја, цвеће је ситно, неугледно и често скривено међу лишћем. Шта мислите због чега је баш такво?

Међутим, није баш истина да ове биљке не могу да понуде нити једну занимљивост. Шетајући обалом, уз коју живе, врло лако можете да наиђете на овакве лопте. Оне су настале од увелог лишћа морске траве и још којекаквог одбаченог морског материјала, а обликовали су их таласи.

јаја на листу морске траве

алге на листу морске траве

још неке алге по листу морске траве

чак је и морска саса ту нашла дом

Можда нису лепе, али њима су потребне, а и нама су потребне. Међутим, нестају због нас. 😦

Advertisements

Моћ реклама


Морам да признам да не волим да гледам рекламе, а још мање волим када ми прекидају омиљену емисију, серију или филм. Обично ту паузу искористим да урадим нешто. Међутим, морам да признам да су рекламе потребне, а неке од њих могу да буду и заиста забавне. У следећој је искоришћена занимљива симбиоза (неки научници би рекли мутуализам, али о том потом) између крокодила и птица које му чисте зубе, али при томе и себи обезбеђују храну.

Оно што ми највише смета код реклама је то што су манипулативне. Манипулација је такав (ружан) однос при коме особа која манипулише покушава да убеди другу особу или особе да јој верују и неретко и да ураде оно што манипулатор жели. У овом случају, креатори реклама желе да нас убеде да је њихов производ добар и чак неопходан и да је потребно да га купимо. Како би то и остварили, углавном се користе нашим незнањем.

На пример, сигурно сте хиљаду пута видели како је у рекламама за разноразна средства за чишћење довољно тек овлаш прећи преко столетне прашине, рђе, прљавштине и којечега и све се сјаји сјајем хиљада звезда. 🙂 Увек можете да пробате да то изведете, али ма какво средство за чишћење купио, увек сам рибао свом снагом како бих постигао макар пристојну чистоћу. Наравно да ће се средство за чишћење показати као корисно, али, нажалост, тешко да ће ићи глатко као у реклами. Онда, врло пажљиво сам једном слушао како водитељ каже да је то и то средство фантастично (да не кажем божанствено :)) јер има специјалну липидну компоненту. Е, видите, то је такође манипулација. Наиме, свако (и болдом: свако) средство за чишћење, почевши од опште познатог сапуна, садржи липидну компоненту. Липид је заправо маст, а маст је неизоставан састојак сваког сапуна и детерџента. Наше прапрапрапрабаке и деке су правиле сапун од масти. Наставник хемије може то да одради у току једног школског часа без сувише захтевног посуђа и супстанци. 🙂

И биологија се врло (зло)употребљава у комерцијалне сврхе. Сигуран сам да сте чули за чудотворне љубичасте алге. Е, па видите, ја сам биолог, а за њих сам чуо тек након факултета. Можда и у току факултета, али не и на факултету, а из једноставног разлога јер такве не постоје. 🙂 Алголози издвајају десет већих група алги: зелене, мрке, црвене, жутозелене, ватрене (не горе, заправо, али о томе неки други пут), силикатне, еуглене, пршљенчице, па чак и златне алге, чија боја, на жалост или на срећу, не потиче од присуства злата. Врло је могуће да су ове љубичасте у ствари модрозелене, последња група коју нисам био навео. Модро има значење плаво у овом случају, те би ове алге биле плавозелене, можда чак и тиркизне, али врло тешко љубичасте. Откуд онда такав назив? Појма немам. 🙂 Можда је зелена боја толико присутна у природи да би чак и са префиксом модро звучала некако – обично. Љубичасто већ звучи несвакидашње и егзотично, па је лакше поверовати и да је лековито. Ипак, о разлозима погрешно интерпретиране боје могу само да нагађам.

Оно у шта сам уверен је да о свим тим препаратима сачињеним од алги и чудесног биља које нам омогућава да будемо прелепи, здрави и витки ипак треба претходно размислити. Да је то све заиста тако, сви бисмо били чудесно лепи и манекенски типови. Чињенице говоре да се липосукција, хируршки захват испумпавања вишка сала, дешава свуда у свету. Хирурзи који је изводе живе на виској нози, што значи да имају посла и пара преко главе. Сама операција је, најблаже речено, застрашујућа. И након ње, пацијент се осећа као да га је неко претукао. Зашто би ико то себи радио, када може да попије сируп од алги? Ја први, не да бих потражио љубичасте, него алге свих боја! 😀

Дао сам вам тек неколико примера манипулације. Не можемо да очекујемо да ће креаторима реклама прорадити савест и да ће престати да покушавају да нас манипулишу. Они имају задатак да продају производ. Битно је да знамо шта ми треба да урадимо; да се наоружамо знањем и не дозволимо да нас искоришћавају. Реклама нема моћ, ако је ми претходно стекнемо. Права моћ лежи у информацији. Управо сам вам показао да и информације из биологије и хемије, иако вам изгледале не баш применљиве у стварном животу, и-те-како имају практичну вредност. Зато немојте трошити те часове улудо; када вам неко нуди знање, обавезно тај поклон и прихватите. 🙂

Божанствене слике


Увек у потрази за новим дешавањима у свету која се тичу биологије и у која бих евентуално могао да укључим своје ђаке, наишао сам на невероватне микрографије. Ради се о занимљивом такмичењу које се одржава већ дуги низ година; линк је Nicon Microscopy.

Научници из разних института шаљу своје радове и побеђују најбољи. Искрен да будем, не бих волео да сам у кожи жирија, јер сви радови изгледају фантастично (да не кажем божанствено :)). Пажњу ми је ипак привукао рад који је освојио чак једанаесто место у 2008. години:

У питању су јединке које припадају групи алги које називамо силикатним. Тако смо их назвали јер имају силицијумске љуштурице ради заштите. Ови протисти су занимљиви још по много чему и много података о њима можете пронаћи на Википедији. Овде ћу вам описати само један детаљ, а тиче се њиховог размножавања. Размножавају се на више начина, па тако и деобом. При деоби, осим ћелије се дели и њихов панцир; могли бисмо рећи уздужно. Панцир иначе изгледа као кутија са поклопцем који је прекрива и чије су димензије веће од димензија кутије. Приликом деобе, једна новонастала ћелија добија „поклопац“, а друга „кутију“.

Замислите да је кутија модел за силикатну љуштуру, односно панцир. Запазите да је поклопац већи од кутије; он је препокрива.

Међутим, код обе тај део панцира постаје „поклопац“ и оне морају да створе „кутију“, односно мањи део. То значи да две новонастале ћелије међусобно неће бити једнаке. Она која је добила „кутију“ од мајке ћелије, биће мања, за разлику од своје „сестре“ која ће бити „пљунута“ мајка. Та мања ћелија када се подели, опет ће имати две „кћерке“ од којих ће једна добити „кутију“ и биће још мања и све тако док ћелија не достигне критично малу масу када више није способна да живи. Зашто? Па, неће бити довољно простора да се сместе органеле, једро и уопште све оно што је ћелији неопходно. Тада ће се и начин размножавања променити и размножаваће се полно.

Цео овај текст кроз шему: најпре мајка ћелија кћеркама дарује оба дела свог (розе) панцира. Свака прави мањи део који им недостаје (лакше је, је л' те, правити мањи него већи), на шеми тегет обојен. Када се мања ћелија подели, даје своје делове својим кћеркама; оне опет праве мање (зелене) делове. Мања ћелија приликом деобе дарује своје делове и опет новонастале ћелије праве нове (љубичасте) недостајуће делове. И тако... Упоредите како је увек једна ћелија (горња у шеми) исте величине као она од које је потекла, док је друга мања.

Уколико вас баш занима како се стручно зове „кутија“, да знате да се назива хипотека. „Поклопац“ се назива епитека.

И за крај задатак за вас; са сајта са микрографијама изаберите неку слику која вас је инспирисала (не мора обавезно да буде победничка) и напишите реферат о ономе што се на слици налази.

Зелено путовање кроз време


Пре три милијарде година, поједини једноћелијски организми су стекли карактеристику до тада невиђену. Успели су да искористе готово неисцрпан извор енергије, енергију Сунца. Били су им потребни још вода и угљен-диоксид и ти састојци су им омогућили да праве глукозу. Овај праисторијски кулинарски рецепт је био новина у еволуцији који је омогућио храну не само тим ћелијама, већ и свим осталима. Верује се да су те ћелије и тада имале зелену боју, односно да су садржавале драгоцени пигмент хлорофил. Фотосинтеза је била рођена. 🙂

Верује се и да су ове прве зелене ћелије живеле у мору. Уосталом, море је и данас дом многобројних врста једноћелијских алги. Ови организми сачињени од једне једине ћелије, удруживали су се у групе, тзв. колоније, које су рано „схватиле“ да су заједно јаче. Данас такође постоје многе колонијалне алге, попут еудорине.

На слици је колонија сачињена из истоветних ћелија еудорина умотаних у заштитни, желатинозни омотач.

Занимљиво је да када год дам неки групни задатак мојим ђацима, готово никада им не падне на памет да ће бити ефикаснији онда када поделе послове. Попут еудорине, а без обзира колико чланова чини групу, напросто сви раде све исто. Наравно, има и оних који се „шверцују“ и не раде ништа, што групи још више отежава посао, који, како рекох, већ у самој поставци није добро организован. 🙂 У древним временима, неке колоније су се „досетиле“ да ће посао брже бити готов и да ће мање енергије да се троши на неопходну „опрему“ ако се послови поделе. Замислите то овако; у једном ресторану имате кувара који мора да има неопходно; састојке за храну, посуђе, кухињске елементе, потом келнера који мора да има блокче и оловку како би записивао поруџбине, музичаре који морају да имају инструменте како би забављали госте пријатним звуцима. Хајде да видимо шта би било када би све то радили исти људи; трчали би од гостију до кухиње, па до бине, носећи са собом све неопходне ствари… Заправо, јако је тешко и замислити како би тај хаос изгледао. Зато је лоптаста колонија волвокса организована другачије; неке ћелије се крећу, што омогућава колонији да буде на погоднијем месту како би се хранила, док се друге размножавају, било бесполно, било полно. Уколико се „одлуче“ за бесполни начин, ући ће у шупљину лопте и направиће нове колоније простим деобама. Те бебе колоније ће сачекати да се мајчинска колонија растури и оне ће отићи у свет. 🙂

Колонија сасвим лепо функционише, што можемо да се уверимо и сами; јер као ниво организације не би опстала све ове милионе година до данашњих дана. Ипак, ни то није било довољно. Једноћелијски организми су отишли корак даље и почели заједно да стварају читаве организме, овога пута вишећелијске. Рецимо, неке кончасте алге су у својим почецима биле колоније нанизаних ћелија. Верује се да је тако настала и алга фукус. Она је кончасте грађе, причвршћена је за дно, а плута захваљујући мехурима пуним ваздуха.

Подводни свет је био освојен. Међутим, до тада пусто копно пружало је нешто о чему је свака алга окружена гомилом других алги „сањала“; нови простор. Тада су почеле да излазе на суво. За то им је била потребна нова опрема; органи који ће спречити губитак воде. У води за тим нема потребе, она је ионако свуда наоколо. Такође, стабла су морала да одољевају временским неприликама, али и да спроводе драгоцене супстанце надоле и нагоре. Морао је да се развије и корен који би омогућио да, сада већ биљка, буде причвршћена за подлогу и да упија воду оданде где је једино и има у довољној количини. Све ово уопште није био једноставан задатак и процењује се да је биљкама било потребно најмање 400 милиона година да га обаве!

Ринија је била једна од првих копнених биљака. Лист се појавио као потреба да се повећа површина која ће бити изложена Сунцу зарад фотосинтезе. Ринија и њој сличне биљке су проблем веће површине решавале тако што су напросто биле разгранате. Касније, ти огранци су се међусобно спајали дајући прве листове.

Данас је и на копну гужва, макар у оним најатрактивнијим деловима, па су се биљке распоредиле по спратовима. Између богатих крошњи дрвећа место су пронашли разгранати жбунови, а на преосталом простору зељасте биљке. Тако су све успеле да се сместе на део простора који пружа одговарајуће еколошке факторе. Јасно, препознали сте опис шуме, али и зељасте биљке на ливадама и другим стаништима су нашле начин да се лепо организују.

Постоје ипак и простори који нам данас изгледају неосвојиви; вечити снег Антарктика није приступачан биљкама, као и нека друга сувише хладна или сувише топла места, попут блиске околине активних вулкана. Ипак, еволуција још није дала своју завршну реч. Биљке се и даље прилагођавају, а за освајање нових простора имају и помоћнике из неживе и живе природе који расејавају њихова семена и носе их и тамо где до тада можда и нису биле…