Мегаајкула


VMNH_megalodonМегалодон је с правом заслужио префикс у свом имену; ова праисторијска животиња носи двоструку титулу – највеће ајкуле која је икад живела и највећег предатора међу кичмењацима. Владао је морима у периоду који је трајао од пре 28 и 1,6 милиона година, када је ишчезао у тада масовном изумирању врста.

Колико нам је познато, био је заиста мега. Могао је да достигне дужину од 16,5 метара, што је три пута више од данашње велике беле ајкуле (а која је добила назив по томе што је тренутно највећа од свих својих рођака), а пронађени су зуби величине до 17 центиметара, мада су изгледа најчешће били отприлике упола мањи, што је и даље, да се разумемо, поприлично.

И застрашујући тираносаурус био је патуљчић у поређењу са мегалодоном.

И застрашујући тираносаурус био је патуљчић у поређењу са мегалодоном.

С обзиром да су научници проналазили фосиле ове мегаломанске животиње на разним локацијама, закључили су да се ради о космополитској врсти (то је таква врста која има велики ареал, односно настањује широко географско подручје). Па ипак, највише су му се допадала топла и релативно плитка мора. Није изненађење да је био на врху ланца исхране и није хтео да губи време јурећи ситан плен, тако да је ловио тадашње претке китова и делфина.

Из свега овога написаног, јасно је да оваква животиња изазива дивљење многих природњака, па неки од њих напросто одбијају да поверују да је заувек нестала и тврде да се мегалодон још увек крије у неиспитаним дубинама океана. Заиста, да ли чудовишна ајкула и даље плива тамо негде, а да ми то не знамо? Одговор сам потражио у следећем чланку:

IFL Science: Could Megalodon Still Live In The Deep Ocean? (27.6.2014)

Поборници теорије да нас мегалодон није напустио позивају се на изјаве очевидаца којих је било. Међутим, не можемо тек тако веровати некоме да је нешто видео, а да при томе нема ама баш никакв доказ. Рецимо, фотографију. Једна таква се појавила у документарцу који је приредио „Discovery Channel“, али та фотографија није права (није аутентична), на шта указују и пропорције тела мегалодона приказаним на њој. Наиме, према тим пропорцијама, требало би да буде дуг целих 20 метара, што је и за овог дива, ипак, превише. 🙂

Да ли због преваре или превелике жеље да се мегалодон „васкрсне“ тек приче и фотографије су се појављивале, али нити једна или није била права или није приказивала праву врсту. Некада, посебно када се пронађе мртво и већ полураспаднуто тело животиње, тешко је без стручне помоћи одредити о којој се врсти ради. Колико год ретка или скривена била, мегаајкула је ипак див кога је тешко не уочити, тако да је мало вероватно да баш нико није успео да га пронађе и сними, тим пре што нам је макар данас на располагању модерна опрема која чудеса може да одради.

И још нешто; ако сте пажљиво прочитали текст са почетка, сазнали сте да је волео топла и релативно плитка мора. Тешко да би се данас крио у дубинама, када на њих није био прилагођен, а и не би опстао без свог (великог) плена. Заправо, научници и мисле да је највероватније изумро зато што су се тадашњи китови и делфини разбежали по хладнијим морима и он напросто није могао да их прати.

У вези са овим су и посредни докази који би морали да постоје; пошто се хранио китовима и делфинима, неки научник који проучава ове животиње морао би до сада да пронађе жртве напада мегалодона; како оне полупоједене, тако и оне које су успеле да се спасу, али са ожиљцима које не може да нанесе ниједна друга врста.

tumblr_n7uz5883pm1s1vn29o4_1280

Као што сте видели, научници увек аргументују свој став. Наравно, могли су они да напишу: „Наравно да не постоји, шта лупеташ!“ и то би било много лакше (јер је иначе теже доказати да нешто не постоји него да постоји), али онда не бисмо говорили о научној дискусији и научној мисли.

Иако би многи волели да мегалодон крстари морима, па и по цену тога да буде страх и трепет и за морски живаљ и за нас саме, ипак су шансе за то практично једнаке нули. Но, љубитељима страве и хорора морам да поручим да не падају у очај; праисторијска чудовишта су ипак део прошлости која је заувек иза нас, али имамо ми довољно занимљивих и данашњих. А о њима, неком другом приликом. 🙂

Advertisements

Ноћ слепих мишева


Шестакиња Јана Дробњаковић већ је написала пар текстова за мој блог и стекла незванични статус коаутора. Данас ми је послала још један текст и нисам часио часа да га објавим. Веровали или не, текст је у потпуности њен, а изузетан таленат је препознат и она ће бити нова уредница школског часописа. Сигуран сам да ће то бити једна успешна каријера, а очекујем много лепих и занимљивих прилога. До тада, уживајте у најављеном тексту, а који је заправо извештај са „Ноћи слепих мишева“:

DSCF5539

Као и сваке године, у Београду је организована манифестација посвећена јединим летећим сисарима на Земљи – „ Ноћ слепих мишева“. Ове године, предавања су била одржана у сали Етнографског музеја. Манифестација се састојала из четири занимљивих и врло информативних предавања, са циљем да упозна људе са свим врлинама и способностима ових чудесних бића.

У уводном делу Милан Пауновић, члан Друштва за очување дивљих животиња „Mustela“, приближио је гостима значај и разлог одржавања „Ноћи слепих мишева“, и сам узрок постојања науке која се бави слепим мишевима (Chyroptera) – хироптерологије.

Затим је једна његова колегиница изнела своју презентацију са темом „Зашто су слепи мишеви важни?“.  Сазнали смо да се међу људима створила потпуно погрешна слика о њима. Слепи мишеви су сисари који су временом развили способност летења и који се хране НЕКТАРОМ ИЗ БИЉАКА, СИТНИМ ИНСЕКТИМА и сл. Да, добро сте прочитали; од 150 врста слепих мишева само су 3 врсте тзв. „вампири“ односно хране се крвљу. Такође смо сазнали њихову сврху у разношењу полена биљака и очувању неких све малобројнијих биљних врста.

DSCF5542Друга презентација говорила је о томе како је то бити хироптеролог и на која поља се ова наука простире. То није нимало лак посао и треба бити велики ентузијаста и љубитељ свог посла. Овакви научници треба да имају одговарајућу опрему и довољно знања из биологије. Ради се на терену или у прихватилишту. Научници хватају слепе мишеве и врше „систематски преглед“ – мере тежину, дужину, старост и пол јединке, а потом их прстенују посебним прстеном за крило који има шифру, па их пусте на слободу. Ово се врши да би имали увид у просечан број и друге податке о слепим мишевима у некој области.

У наставку било је веома интересантно- имали смо прилику да чујемо причу о малом Момчилу из прве руке! Момчило је нађен на једном тротоару као беба, одакле је доведен у Природњачки музеј. Био је стар недељу- две, потпуно слеп, без длаке и крила. Људи у прихватилишту су се добро старали о њему, па је убрзо научио да лети и једе чврсту храну. После пар месеци, био је довољно способан за самостални живот и пустили су га.

Последња презентација била је на тему узајамног односа слепих мишева и људи. Добили смо корисне савете шта урадити када вам слепи миш улети у стан или кућу. Не треба правити пометњу, већ само искључити светло и отворити прозор просторије. Ако сте принуђени да дирате слепог миша рукама, обавезно то учините заштићеном руком. Ако слепи мишеви настане ваш животни простор, обратите се Друштву за очување дивљих животиња „Mustela“ које ће вам помоћи.

На крају су студенти Биолошког факултета довели госте изненађења – СЛЕПЕ МИШЕВЕ! Имали смо могућност да лично помазимо ова дивна створења.

Пре ове манифестације, имала сам страх од слепих мишева, а сада бих баш волела да ми један улети у собу!

Паметне, вредне, потребне, а уз то и уметнице – пчеле


У народу се каже „паметан као пчелица“. Па још у деминутиву, како би се, ваљда, нагласило како је пчела једна слатка животиња, а памет пожељна особина. Као биологу, уопште ми није јасно откуд то народу. Мислим на то да је паметна (то да је слатка, још могу да разумем, јер прави мед, који је заправо – сахароза, сачињена из два најпознатија угљена хидрата (шећера) – глукозе и фруктозе). Нисам чуо до сада од озбиљних научника да их сматрају паметним животињама. Можда зато што су добро организоване. Оне су заправо толико добро организоване, да организованије бити не могу; називају их суперорганизмом, јер могу да постоје само као рој. Једна пчела, ако би била препуштена самој себи, угинула би врло брзо. У свету пчела, јединка је небитна.
Баш зато што је небитна, пчела када убоде некога, са жаоком остави иза себе и своја црева, па брзо угине. За рој, то је прихватљив губитак, јер те њене изнутрице миришу тако да нервирају друге пчеле и све крећу да нападају, односно боду насртљивца који им нападне кошницу. Тај мирис, за њих је знак за узбуну. Дакле, један живот се гаси, за њим и неколико других, али ће управо зато већина преживети, јер ће их тих неколико пчела многобројним убодима спасити. Потпуно иста ствар се дешава са ћелијама у нашем телу, па је коначан исход да ћемо изгубити неколико њих (услед болести или повреда, рецимо, али и због неких других дешавања), али ћемо цели ми, односно наш организам – преживети. Зато се рој пчела назива суперорганизмом.

И поједини уметници мисле да су пчеле супер. Чак су их „ангажовали“ да им буду помоћнице. Уметник направи калуп, рецимо од пластике, у који пусти пчеле да направе кошницу. Када склони калуп, остаје саће тачно таквог облика. И ето уметничког дела. Не верујете ми? Погледајте:

Још таквих уметничких дела имате овде.

Још једна Јанина прича


Сваке године, за време летњег распуста, у Београду проведем јако мало времена. Идем на море, на Златар и код баке у Ћуприју. Међутим, овог лета смо читав јун провели у Београду, па смо стално имали неке занимације. Када су нам у Београд стигла браћа из Прибоја, мама и тата су спремили изненађење: повели су нас на хиподром!

Било је веома узбудљиво. Посматрали смо трке галопера и двоколица и жестоко навијали. Док пратите трку коња, адреналин скаче, ви се сконцентришете на трку са огромним узбуђењем. А када чујете име победничког коња, скачете од радости или се мало разочарате. Затим следи још узбуђења: постоји могућност да се окушате у јахању! Интересантно, али и тешко. Најтеже је попети се на коња. То кажем из личног искуства. Али је зато невероватан осећај у седлу!

Отићи на хиподром је јако лепо искуство. Али, да ли је то искуство толико лепо и за коње? Када се коњи припремају за трке, они су приморани да буду у малим боксевима, што њима вероветно није баш пријатно, јер коњ је велика животиња. Осим тога, напорни тренинзи за трке уопште нису ни забавни, ни лаки. Очигледно је да постоје одређени стандарди у вези са овим спортом, али требало би да се ти стандарди побољшају или ће овај спорт једног дана бити укинут.

Животиње су јако битне за екосистем на Земљи, па би зато требало да људи више воде рачуна о њима!

Јана Дробњаковић 5/5 ОШ „Иво Андрић“, Београд