Ноћ слепих мишева


Шестакиња Јана Дробњаковић већ је написала пар текстова за мој блог и стекла незванични статус коаутора. Данас ми је послала још један текст и нисам часио часа да га објавим. Веровали или не, текст је у потпуности њен, а изузетан таленат је препознат и она ће бити нова уредница школског часописа. Сигуран сам да ће то бити једна успешна каријера, а очекујем много лепих и занимљивих прилога. До тада, уживајте у најављеном тексту, а који је заправо извештај са „Ноћи слепих мишева“:

DSCF5539

Као и сваке године, у Београду је организована манифестација посвећена јединим летећим сисарима на Земљи – „ Ноћ слепих мишева“. Ове године, предавања су била одржана у сали Етнографског музеја. Манифестација се састојала из четири занимљивих и врло информативних предавања, са циљем да упозна људе са свим врлинама и способностима ових чудесних бића.

У уводном делу Милан Пауновић, члан Друштва за очување дивљих животиња „Mustela“, приближио је гостима значај и разлог одржавања „Ноћи слепих мишева“, и сам узрок постојања науке која се бави слепим мишевима (Chyroptera) – хироптерологије.

Затим је једна његова колегиница изнела своју презентацију са темом „Зашто су слепи мишеви важни?“.  Сазнали смо да се међу људима створила потпуно погрешна слика о њима. Слепи мишеви су сисари који су временом развили способност летења и који се хране НЕКТАРОМ ИЗ БИЉАКА, СИТНИМ ИНСЕКТИМА и сл. Да, добро сте прочитали; од 150 врста слепих мишева само су 3 врсте тзв. „вампири“ односно хране се крвљу. Такође смо сазнали њихову сврху у разношењу полена биљака и очувању неких све малобројнијих биљних врста.

DSCF5542Друга презентација говорила је о томе како је то бити хироптеролог и на која поља се ова наука простире. То није нимало лак посао и треба бити велики ентузијаста и љубитељ свог посла. Овакви научници треба да имају одговарајућу опрему и довољно знања из биологије. Ради се на терену или у прихватилишту. Научници хватају слепе мишеве и врше „систематски преглед“ – мере тежину, дужину, старост и пол јединке, а потом их прстенују посебним прстеном за крило који има шифру, па их пусте на слободу. Ово се врши да би имали увид у просечан број и друге податке о слепим мишевима у некој области.

У наставку било је веома интересантно- имали смо прилику да чујемо причу о малом Момчилу из прве руке! Момчило је нађен на једном тротоару као беба, одакле је доведен у Природњачки музеј. Био је стар недељу- две, потпуно слеп, без длаке и крила. Људи у прихватилишту су се добро старали о њему, па је убрзо научио да лети и једе чврсту храну. После пар месеци, био је довољно способан за самостални живот и пустили су га.

Последња презентација била је на тему узајамног односа слепих мишева и људи. Добили смо корисне савете шта урадити када вам слепи миш улети у стан или кућу. Не треба правити пометњу, већ само искључити светло и отворити прозор просторије. Ако сте принуђени да дирате слепог миша рукама, обавезно то учините заштићеном руком. Ако слепи мишеви настане ваш животни простор, обратите се Друштву за очување дивљих животиња „Mustela“ које ће вам помоћи.

На крају су студенти Биолошког факултета довели госте изненађења – СЛЕПЕ МИШЕВЕ! Имали смо могућност да лично помазимо ова дивна створења.

Пре ове манифестације, имала сам страх од слепих мишева, а сада бих баш волела да ми један улети у собу!

Advertisements

Вруће, вруће, е па шта је!


Надам се да вам ове велике врућине не кваре распуст. Уосталом, оне и јесу део сваког распуста, а увек постоје решења за расхлађивање. Погледајте једно несвакидашње, а главни јунак је … пуж!

Међутим, за оно што сам наумио данас није много важан пуж, већ једна група живих бића којима је врућина саставни део живота. Заправо, толико су прилагођена на њу, да да бисмо их гајили у неком другом климату, морамо да им приуштимо сасвим специјалне услове. Погађате, ради се о – кактусима. 🙂

И одмах имам задатак за вас; за сваку тврњу размислите и покушајте да одгонетнете да ли је тачна или не. Тек када то урадите, погледајте решења испод. 🙂

  1. Кактус је четинар јер му је лишће преображено у иглице.
  2. Катус не врши фотосинтезу, јер нема лишће.
  3. Иглице кактуса га пре свега штите од биљоједних инсеката.
  4. Корен кактуса није прилагођен пустињском животу, јер се налази под земљом.
  5. Цвет кактуса опрашују животиње, а не ветар.

1. Нетачно, кактус је скривеносеменица. Да би било која биљка била четинар, а четинари су група голосеменица, није довољно да има само игличасто лишће (кактус чак нема ни лишће, већ бодље). Четинари немају цвет, а ни плод (које кактус има), већ шишарке.

2. Нетачно, кактус врши фотосинтезу. Ми смо учили да је лист биљни орган који између осталог, врши и фотосинтезу. Кактус тај биљни орган нема, па је зато стабло ове биљке преузело на себе ту улогу. Због тога је стабло кактуса другачије, врло често и налик листу, па кажемо да је преображено.

3. Не баш, иглице кактуса га ипак штите од мало већих биљоједних животиња. Иглице кактуса су за инсекте сувише велике. Отприлике, то би било слично као када би се неки човек убо на зграду. Додуше, свашта је могуће, посебно када су људи у питању, али не верујем баш да сте чули некога како каже: „Баш сам се данас убола на зграду у мојој улици. Ала је оштра зграда, како ли је таквом направише?!“ 🙂

4. Никако, корен кактуса је дефинитивно прилагођен пустињском животу. Подземна животна средина се по својим особинама сигурно разликује од надземне; доле је ипак хладније, гушће, мрачније… То је и разлог зашто се многе пустињске животиње закопавају у песак преко дана. Па ипак, кактус морамо посматрати као целину – корен је тек део јединственог живог бића и он мора да ради и за надземни део биљке. У пустињи је једно од основних својстава то што нема воде. Пада киша и тамо, али веома, веома, веома ретко. Зато корен мора да буде спреман да у потпуности искористи тај тренутак. Упркос веровању да је корен кактуса веома дугачак, а ваљда у потрази за неком подземном водом, он је напротив, најчешће веома плитак. То знају и они који воле да гаје кактусе и сигурно су приметили да су веома климави. 🙂 Када ретка и краткотрајна киша падне, корену је боље да буде при површини и уграби што више може, јер вода кроз песак брзо понире. Уосталом, када бисте сакупљали кишницу у пустињи, која посуда би вам више значила – плитак, а широк лавор или дубока, а уска кофа? 🙂

5. Е, ово је (напокон) тачно – кактусе опрашују животиње, а не ветар. Најпре да се подсетимо – опрашивање је преношење полена са прашника на жиг тучка. Иако су пустињски ветрови познати као веома силни, кактусима се не би исплатило да их они опрашују. Наиме, густина популације кактуса је најчешће ретка, а то је опет због не баш повољних еколошких фактора који владају у њиховом станишту. То практично значи да су јединке међусобно често веома удаљене и ветар напросто не може да „добаци“. Животиње су ипак истрајније. 🙂 Занимљиво је да неке врсте пустињског биља отвара цветове само ноћу, јер су њихови опрашивачи – слепи мишеви. О овим животињама неком другом приликом, тим пре што је ова година иначе проглашена годином слепих мишева.

Можете себе и да оцените – за колико сте тврдњи тачно проценили да ли су или нису истините, толика би вам била и оцена. Дакле, једна погођена, ко – ниједна. 🙂 Уживајте у распусту и повремено свраћајте на блог, биће још лепих текстова и задатака.

Све што сте нисте хтели да знате о цвету, а нисте ни хтели да питате :)


Што се мене тиче, као наставника биологије у основној школи, учење о опрашивању и оплођењу цвета би требало да буде врло једноставно. Опрашивање је преношење полена до тучка, а онда следи и оплођење – спајање полних ћелија. Садржај полена се спаја са јајном ћелијом и то ће дати оплођену јајну ћелију, зигот, који ће деобама ћелија дати клицу, односно бебу биљку. Та „беба биљка“ ће неко време бити заштићена у семену, које настаје од семеног заметка тучка. Семе ће, пак, бити заштићено у плоду, а који настаје од плодника тучка. Суштина је, коју би свако требало да зна, да плод настаје из цвета, да чува и расејава семе, из кога ће да изникне биљка.

Међутим, не слажу се сви са мном и добро је да је тако, јер зло и наопако да сви мислимо исто, па тако поједини аутори уџбеника, а верујем и поједини наставници, у целу причу убацују још и секундарна једра и којешта, што опет верујем да малим ђацима „прави“ додатна питања и додатна збуњивања.

Овај текст ће вам открити колико-толико „праву“ истину о цвету, односно шта се у њему заиста дешава приликом оплођења. Откриће вам и неке занимљивости, а надам се и разјаснити неке нејасноће. Ипак, сврха овог текста је да вас уведе у шаролики свет цветова, а не да га научите. Уводни део је суштина намењена сваком малом ђаку. Све остало, укључујући и поменуто секундарно једро, само су мање важни детаљи.

Када су петаци „чепркали“ цвет, посматрали делове под лупом, цртали и обележавали, неки од њих су ми рекли да су запазили да је жиг тучка лепљив. То је добро запажање, јер код неких врста заиста и јесте. Улога врха тучка, који се назива жиг, јесте да буде „писта“ за полен који долеће. Жиг мора да обезбеди да се тај полен лепо закачи или залепи, па су различити цветови развили различита решења за то. Неки су напросто лепљиви, други имају длачице које задржавају полен, неки имају наставке налик лопатама којима скидају полен са инсеката опрашивача, а неки опет имају поклопац који се отвара када инсект донесе полен и затвара се када се полен нађе на жигу. Углавном, какав год начин био, он обезбеђује да сe полен причврсти за жиг тучка. Међутим, и даље је далеко од јајне ћелије са којом би требало да се споји. Она је чак доле, низ стубић, па у плоднику и семеном заметку.

Које делове цвета је пронашла Нађа Ранитовић, ученица V-5 ОШ „Иво Андрић“.

Да се малко бавимо семеним заметком. Њега чине горњи и доњи део. У гоњем, вршном делу, ствара се једна посебна ћелија, коју можемо да назовемо мати (мајка) ћелија. Разликује се од осталих по томе што је крупнија, а и једро јој је крупније. Такође, има и гушћу цитоплазму. Некада се најпре створе четири ћелије и то једна изнад друге и она која је скроз доле, а ретко нека друга, потискује остале и постаје та посебна, мати ћелија. Остале изумиру. Како год настала, она, како написах, има крупно једро и оно се зове једро ембрионове кесице. Ембрион је иначе другачије име за још неформирану бебу, како у биљном, тако и у животињском царству. Наиме, мати ћелија се претвори у то што зовемо ембрионова кесица, јер је некога подсетило на кесицу, а и садржаваће будући ембрион. 🙂 Ту се прича компликује…

Делови цвета и тучка, ауторке Тамаре Бјелице, ученице V-4.

Једро ембрионове кесице се подели на два дела и сваки заузме позицију; једно горе, друго доле. Оба једра се поделе још једном, па још једном и тако их буде по четири. Четири су горе и четири доле, а укупно их је осам. По једно једро из сваке групе допутује до средине ембрионове кесице. Ту се и споје та два једра и настаје секундарно или централно једро (јер је у центру ембрионове кесе). Секундарно значи друго (док примарно значи прво). Изнад и испод остају по три једра (то је већ математика :)).

О љиљану су писале две сестре, Ана и Маја Јанковић, ученице V-4.

Рецимо да се доња три једра ограђују од остатка ембрионове кесице и настају три ћелије, које се међусобно разликују. Она која је у средини је крупнија и то је јајна ћелија (дођосмо и до ње), а око ње су ћелије помоћнице (нешто као дворске даме за принцезу). 🙂 Слично се дешава и са горњим једрима; постају три ћелије. Око секундарног или централног једра се такође ствара ћелија, погађате централна ћелија ембрионове кесе. Укупно их је сада седам. Међутим, код неких врста, рецимо кукуруза или бамбуса, ових ћелија може да буде и знатно више и то пре свега оних које се налазе у горњем делу, насупрот јајној ћелији. Углавном, мати ћелија с почетка приче је престала да буде ћелија, већ је постала ембрионова кесица. Њено једро се поделило више пута и од свих тих једара су настале нове ћелије, од којих је једна и јајна ћелија.

Још један леп мини-пано, ученице Нађе Ранитовић.

Ово је тек један од шеснаест проучених начина како настаје јајна ћелија и све оне које јој помажу. Углавном, по положају, она се налази са доње стране ембрионове кесе, односно семеног заметка који је садржи. Уколико сте мислили да је женски пол компликованији од мушког у свету биљака, љуто сте се преварили. Полен такође садржи више једара; по два, као код орхидеја, на пример, или по три као код каранфила или трава. Уколико садржи два, једно је вегетативно (сетите се шта су вегетативни биљни органи), а друго генеративно. Уколико их има три, то значи да се генеративно једро поделило на два и они су дали сперматичне ћелије (верујем да знате да је сперматозоид мушка полна ћелија).

Делови цвета љиљана, Соња Цветојевић, ученица V-4.

Колико год једара имао, полен и даље има исти проблем; на жигу тучка је далеко од јајне ћелије. Зато ради нешто веома занимљиво. Почиње да прави цевчицу и она се и назива поленова цев која клија кроз стубић тучка и стиже до семеног заметка. Да би то полен могао да обави, воду и храну узима од жига тучка. Током свог раста, поленова цев се храни на рачун стубића. При томе или расте кроз канал који већ постоји у стубићу или, ако канала нема, раствара свој пут. 🙂 Полен дакле, отима воду и храну од тучка, а неретко и раствара његов садржај. Ипак, штета коју је нанео је оправдана; зарад добијања потомства. И да, за оне ђаке који обавезно питају, „а колико времена полену треба да му израсте цевчица до јајне ћелије“, одговор је: зависи од врсте. Код неких је довољно неколико минута, али има и таквих код којих процес траје годинама. Занимљиво је и да много зависи и да ли полен потиче са истог или различитих цветова. Код дивље врсте дувана, уколико је цвет опрашио самог себе, поленовој цеви је потребно дупло више времена од случаја да га опраши неки други цвет.

На тему сунцокрета, Милица Кнежевић, ученица V-4.

Кроз поленову цев, пролазе оба или сва три једра полена, односно две сперматичне ћелије. Омотач полена, сада већ празан, остао је на жигу тучка. Сећате се помоћница које се налазе са леве и десне стране јајне ћелије? Е, па, као праве помоћнице, оне наводе поленову цев да расте баш ка семеном заметку, а када доспе у њега, стварају супстанце које растварају зид поленове цеви, како би се поленове две сперматичне ћелије ослободиле. Једна од њих ће оплодити јајну ћелију, а друга централну ћелију ембрионове кесе. Пошто се оплођење дешава два пута, кажемо да је у питању двојно оплођење. Међутим, само ће оплођена јајна ћелија дати клицу („бебу биљку“), а оплођено централно једро ће дати резерве хране за клицу док је у семену.

Делови жутог цвета, који је Тамара Сретеновић, ученица V-4 назвала јесењом ружом.

Народна изрека да ко први стигне девојци, његова и девојка, потпуно је оправдана у случају полена. Уколико се неколико полена залепи за жиг тучка, сви ће „појурити“ са својим поленовим цевима, али само ће један први стићи до семеног заметка и оплодити и јајну ћелију и секундарну (централну) ћелију. Уколико се у плоднику налази више семених заметака, биће потребно и толико полена. Занимљиво је да уколико полен буде усамљен на жигу тучка, или ће му требати више времена или уопште неће успети да дође до циља! Конкуренција му је заиста неопходна и најбоље је да буде више полена од семених заметака.

Уколико вам је све ово било превише компликовано, не секирајте се. То је ионако нешто што заиста занима само научнике који се тиме баве и понеког радозналца, али као што већ написах, није заиста толико важно. Уколико сам успео да вам разрешим неке недоумице када сте у уџбенику или већ некој стручној књизи видели нешто о чему нисте учили, драго ми је. И уколико нисте чепркали цвет, издвајали његове делове, цртали, описивали и обележавали, ето прилике да вам дам задатак да то урадите. 🙂