Цица са два лица


Данас ми се петак похвалио да је направио мали експеримент код куће, а о коме смо причали на неком од ранијих часова; залепио је фластер преко листа и тако га оставио пар дана. Када га је скинуо, остала је бледа флека на иначе зеленом листу. Иначе већ данима моји ђаци и ја правимо експеримент са црним луком, чију смо луковицу ставили у чашу са водом и затворили у (мрачан) ормар. Лук расте и то веома бујно, али је и веома упадљиво блед. Користи резерве хране из свог подземног стабла (поменуте луковице), коју иначе не може да створи. Да би вршио фотосинтезу, неопходно му је Сунце, које му ми ускраћујемо. Штедљива природа неће да ствара хлорофил када већ за њим нема потребе.

Да се подсетимо; фотосинтеза је процес при коме организми као што су биљке, а зовемо их аутотрофима, уз помоћ сунчеве светлости, угљен-диоксида из околине и воде стварају храну, односно шећер. И кисеоник.

Да ли смо морали да изведемо све ове силне огледе да бисмо се уверили да је природа штедљива и да неће да ствара хлорофил уколико за њим нема потребе? Па, баш и не. Довољно је и да посматрамо биљке из наше околине. Или да будем прецизнији, њихове листове. Сваки лист има лице и наличје. Лице је окренуто ка Сунцу, а наличје, логично, од њега. Код многих врста ћемо уочити да се лице и наличје по интензитету зелене боје (а тиме и по количини хлорофила) значајно разликује. Код неких је практично бело.

Треба ли да вам пишем која је слика лица, а која наличја, код ова два листа јавора? 🙂

Можете још нешто да посматрате, а уколико гајите биљке у кући и поред прозора. Погледајте како су им окренути листови. Уколико су окренути ка прозору, окрените биљку на супротну страну и сачекајте пар дана. 🙂

Дакле, лист је зеленији на лицу. Како лист изгледа унутра? Унутрашња грађа је прилично логично уређена, а то уређење умногоме зависи од поднебља где лист, пардон биљка, живи.

Ово је модел одсечка листа када бисмо га гледали кроз микроскоп. Лице је скроз горе.

Ћелије плочастог облика које видите при врху представљају епидермис лица. Оне могу да чине један или више редова (један испод другог). Када их има више редова, онда знамо да се ради најчешће о биљци која живи на сушном станишту. Ћелије епидермиса, као и сви други (и боговетни) омотачи у природи, имају заштитну улогу. Међутим, код биљака сушних станишта служе и као складишта воде. Некада имају и механичку функцију, што заправо значи да дају чврстину листу. Ове ћелије су живе, али имају хлорофил само код неких биљака и то оних које живе у хладу (неке крошње комшије дрвета) и које ионако имају мало светлости, па им је свака помоћ у фотосинтези и те како потребна. Код биљака које су изложене Сунцу директно, фотосинтезу обавља ткиво постављено испод епидермиса. Међутим, неке биљке су толико изложене да то Сунце почиње да бива и непријатно, посебно када је клима тропска. У том случају, на епидермису лица се ствара тањи или дебљи (а што зависи од (не)милосрдности сунчевог зрачења) слој кутикуле. На моделу је тај слој приказан као танак зеленкасти премаз на самом врху. Ако пажљиво погледате модел, видећете ћелије сличне епидермису лица на доњој страни (заправо скроз доле). То је епидермис наличја. Приказана су и два отвора; стоме, а који не морају увек да буду отвори. Стомине ћелије које окружују отвор могу, уз помоћ других ћелија, да попуне отвор. Он иначе служи да кроз њега могу да прођу гасови; најважнији су наравно кисеоник, угљен-диоксид и водена пара. Обично се стоме, као на овом моделу, цртају на наличју, али оне могу да постоје и на лицу. Уосталом, код биљака чији листови плутају по води, попут локвања, стоме се и налазе искључиво на лицу. Размислите зашто. 🙂

Затворена и отворена стома. Око стоме су стомине ћелије, најчешће пасуљастог облика, али се њихов облик иначе разликује од врсте до врсте.

Вратимо се на модел. До сада смо запазили да лист личи на сендвич, где би кришке хлеба биле епидермиси; лица и наличја. Оно између, што сваки сендвич чини посебним и што је важније, укусним, код листа се назива мезофил. Префикс мезо иначе означава нешто што је између. Мезофил најчешће чине палисадно и сунђерасто ткиво. Палисадно ткиво је добило назив по свом облику, јер личи на палисаду (кликните на реч па сазнајте шта је то). На моделу су ћелије које га чине издужене и постављене одмах испод епидермиса лица. И ових ћелија може бити један или више низова. Оне су крцате хлорофилом и главне су за вршење фотосинтезе. Храну коју направе предају проводним снопићима, који су на моделу приказани као љубичасте цевчице. Примопредају врше ћелије сабирачице које се на моделу налазе изнад проводних снопића, а испод палисадног ткива. Ове ћелије буквално сабирају оно што направе по две три ћелије палисадног ткива и то предају снопићима. Снопићи, пошто су проводни, проводе храну свуда по листу, а предају је и проводним снопићима стабла. Ми их видимо и на листу и без микроскопа; чине лисне нерве. То не значи да се биљка нервира, јер она то изгледа није у стању, већ су те линије по листу некога подсетиле на нерве, па отуда и назив. 🙂 Они спроводе и воду и минерале. Ћелије сунђерастог ткива, на моделу су са леве стране и испод палисадног ткива, обично су неправилног облика и тек понекад лоптасте. Ово ткиво је добило назив по пространим међућелијским просторима, па тако ткиво изгледа шупљикаво – баш као сунђер. Ови простори су повезани са стомама, па тако имају улогу у проветравању и транспирацији. У ћелијама овог ткива има знатно мање хлорофила него у палисадном ткиву.

У неким листовима има више палисадног, а у другим сунђерастог ткива. То зависи од услова станишта у којима биљка живи. Хајде да размишљамо, како следећи утицају пресуђују које ће ткиво преовладати; како ће утицати јака/слаба светлост и већа/мања влажност? Ето вама питања. 🙂

Дакле, као што видесмо и унутрашња грађа потврђује оно што нам посматрање спољашње говори; хлорофила је мање у сунђерастом ткиву при наличју и више у палисадном при лицу листа. Очигледно је ту два лица (од којих је једно, додуше, наличје :)). Да ли знате да постоје и биљке које имају два различита облика листа? Та појава постоји врло често код воденог биља, али и код неких копнених врста. Називамо је хетерофилијом (хетеро значи „различит“, а филија „љубав“; дакле ове биљке воле да имају различите листове).

Ако гледате листове ове биљке од врха на доле, видећете да баш и нису исти.

Изгледа да су рецкавији листови код оваквих биљака, прилагођеност на подводни начин живота. У води светлост слаби, па рецкавији листови, који због свог облика имају и већу површину за упијање сунчеве светлости, имају и већу шансу да врше фотосинтезу од оних који су цели.  Цели су изнад воде где светлости има сасвим довољно. Заправо, оглед је показао да ће пупољци потопљени у води дати рецкаве листове. Ако се исти такви пупољци изваде из воде, даће целе листове. Очигледно им је важно да подводни и надводни листови имају баш такав изглед какав имају. 🙂

У овом чланку сам вам навео макар четири огледа. Са биљкама може свашта да се експериментише и свашта да се уочи и научи. Размишљајте, па осмислите и неки сопствени оглед. Можете да почнете питањем: „Шта би било кад би било…“ 🙂 Известите ме о вашим огледима, резултатима и закључцима. Чекам ваше коментаре.

Advertisements

2 thoughts on “Цица са два лица

  1. agroekonomija каже:

    Sjajni članci. Sve pohvale!

  2. metodicar каже:

    Хвала, заиста.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s