Водич кроз научну дивљину


Ових дана сам прочитао књигу коју сам купио на овогодишњем Сајму књига. Назив је „Водич кроз научну дивљину“, а написао ју је Мајкл Ханлон, који је, ипак, по занимању новинар, а не научник. Међутим, специјалност су му управо извештаји из научних области. Овде су вам неки општи подаци о књизи, а ја сам са вама желео да поделим неке своје утиске и што да не, можда вас мотивишем да је прочитате.

„Наука никада није била тако гламурозна или тако продуктивна. Она привлачи најуспешније из целог света. Међутим, нешто јој недостаје: оно некадашње лудило. Јер, осим што је брилијантна и инспиративна, наука је данас и индустрија. Научници раде у тимовима и откривају све више тога, а њихови приходи зависе од брзине објављивања резултата и оцене њихових колега. Добро је што научници раде на овај начин и тешко да би се могао замислити бољи, али он не оставља много простора за лудаке и ексцентрике.“

Иако би се по уводу рекло да аутор критикује научнике и њихов рад, то ипак није тако. Или макар, књига се тиме не бави. Идеја дела је да се кроз десет питања које је поставио прикаже, да без обзира на величину научног достигнућа данас, постоје проблеми који изгледају нерешеви. Најзанимљивије је што су неки од тих проблема, односно нека од тих питања, веома једноставни. То значи да не морате да имате титулу и знање елитног професора са Харварда да бисте их поставили.

Једно од питања гласи „да ли је Фидо зомби“. То је заправо шаљива варијанта питања да ли животиње имају свест попут људи. Аутор романа поставља ово питање са разлогом; страшне ствари су људи радили другим људима у прошлости, а због сопственог мишљења да људи који су другачији заправо и нису људи. Наравно да мислим на људе другог типа; негроидног (не расе, то не постоји у људској популацији). Већ свима је позната прича о ропству и како је оно изгледало, али у овој књизи може да се прочита и једна подједнако застрашујућа прича. Почетком 19. века у британској штампи су се појављивали огласи за људе, названим „пушкама“ како би се придружили ловачкој експедицији у Тасманији. Овај лов је подразумевао лов на урођенике ове области. До 1867. побијено је 5.000 урођеника, што је укључивало и децу, а њихова тела су била изложена у музејима!

Тада су људи веровали да су урођеници сасвим друга и несвесна врста, па овај стравични злочин нису сматрали нити стравичним, нити злочином. Шта ако исту грешку правимо сада према животињама?

Козметичка индустрија, на пример, користи зечеве тако да им у очи убацује хемикалије. Како их не би шапицама истрљали из очију, затворени су у ове кутије.

Један од тестова за испитивање свесности у животињском царству је и тзв. тест огледала. Поента је да се види да ли животиње када се погледају у огледало знају да су то оне или мисле да је то друга животиња њихове врсте. Неке животиње, попут слонова, тај тест су успешно положиле, док друге, попут мачака, нису. Међутим, аутор књиге указује на очигледне грешке теста; он једнако зависи и од квалитета вида колико и од свести испитаника. Многе врсте нису баш претерано оштрооке, али зато имају развијено чуло мириса толико добро, да ми не можемо ни да им примиришемо. 🙂 Да добар вид не значи уједно и развијену свест и интелект, доказују и примери слепих људи, који дефинитивно јесу веома свесни онога што се дешава, без обзира што то не могу и да виде. Питање је зашто ми ову чињеницу прихватамо без проблема, а сумњамо у животиње?

Овако се испитује како нека средства која користимо у домаћинству иритирају кожу. Види се рана на овом псу.

Можда је један од одговора и тај да нам то смирује савест. Често су људи толико окрутни према животињама да би, уколико се испостави да јесу свесне, људи у том случају постали прави злочинци. Аутор ове књиге показује да су тестови, попут описаног, а који мере ниво свести, довољно несавршени да сваки може да се доведе у сумњу. Такође, доводи у сумњу све што мислимо да знамо о понашању животиња. И закључује:

„…Повредити зомбија је сасвим у реду јер зомби не може да има ништа против тога. Међутим, колико научника данас сматра да је чак и огледни пацов обичан зомби? За сада, главни научни естаблишмент мисли да је у реду, у изузетним околностима, вршити експерименте над шимпанзама. Али, хоће ли се то наставити ако нас шимпанзе замоле да прекинемо?“

У књизи има обрађених још девет питања из области биологије и физике. На пример, аутор се пита да ли је могуће живети вечно, да ли има живота у свемиру, да ли паранормалне појаве могу да постоје, зашто модерни људи имају све већу телесну масу и да ли је ту у питању епидемија гојазности итд, итд.

Уколико сам вас заинтересовао да пронађете и прочитате ову књигу, веома ми је драго. У науци су питања једнако важна као и одговори на њих. 🙂 Уколико себи поставите неко питање и почнете да трагате за одговором кроз листање литературе која се тиме бави, претрагом на интернету или експерименом који сте осмислили, ви заправо – истражујете. А то је, верујте ми, један добар начин да стекнете знања.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s