Тајна бесмртности


Понекад, у понекој генерацији, појави се понеки ђак који ме пита веома логично питање; да ли амеба или било који други једноћелијски организам, а који се размножава бесполно деобом, тада заврши свој живот или настави да живи у сада две нове ћелије? Амеба и сво остало друштво које се размножава овим начином се практично клонира и гени се преписују, тако да, можемо рећи, ради се о истој ћелији, али сада за једну више. Са овом тврдњом се богами, генетичари не би баш сложили. Наиме, тврде они и колеге им еволуционисти, данашње амебе нису исте као оне од пре пар стотина милиона година, јер су се у међувремену дешавале мутације (промене на генима). Неке од тих промена су се показале лошим и такве амебе нису давале нове амебе. Друге мутације (и изгледа много мање њих), показале су се као носиоци корисних особина и тако су се амебе мењале… и прилагођавале.

Дакле, нове амебе су ипак деца, а старе родитељи, што би значило да сваком новом деобом, амебе ипак умиру дајући живот подмлатку. Па ипак… Када бисмо питали да ли је чаша у којој течност заузима тачно половину – полупуна или полупразна, одговор би, верујем, зависио од особина испитаника. Оптимиста би рекао да је полупуна, а песимиста да је полупразна. Хоћу да кажем, феномен живота је колико питање биологије, толико и питање филозофије.

У прилог овој тврдњи говори и пример жбуна Larrea tridentata, који је можда постигао оно о чему су маштали чак и древни народи попут старих Грка; бесмртност! Овај жбун насељава пустиње Северне Америке и што за пустињске биљке није превише чудно, расте веома споро. Има лепе жуте цветове, што значи да се размножава семеном, наравно, полно.

Цветови и плодови бесмртног жбуна.

Међутим, овај жбун пушта и нове изданке из свог корења. Ови изданци имају истоветне ћелије и гене као и биљка из које су изникли, те се може рећи да се она клонира. Клонирање се одвија веома споро; клонови расту у кругу око мајчинског жбуна и тај круг се шири на сваких 500 година за свега један метар. Један примерак ове биљке, кога су у Америци назвали „King Clone“ (краљ клонова), а који обитава у Мохавској пустињи, стар је више од 11.000 година! Биљка која је дала клонове је одавно увела, али жбун у виду круга и даље постоји.

Краљ!

Изгледа да је спор раст управо рецепт за дуговечност, ако већ не и за бесмртност. Чворновати чекињасти борови који настањују планинске обронке Стеновитих планина и калифорнијске Сијера Неваде могу да живе и 5.000 година. Какви би само наставници историје били; дочекали су градњу египатских пирамида, али и најмодернијих вишеспратница света. Наравно, ништа од тога јер биљке, по нашим сазнањима, упорно ћуте од како су настале, али научници ипак преко њихових годова могу да стекну некакву слику о клими која је владала хиљадама година уназад.

Док је млад, овај бор више подсећа на новогодишњу јелку. Касније, можда и након пар хиљада година, а услед временских (не)услова, поприми чудновате облике.

За разлику од бесмртног жбуна, кога због јаког мириса називају креозотским, многе друге пустињске биљке живе веома кратко. Разлог овоме је што могу да расту у току киша, које падају једном годишње, па и једном у неколико година.  У том периоду, пустиња уопште не личи на себе. Уосталом, погледајте сами:

Жуте ешолције прекривају пустињско тло. Ипак, лепота је кратког даха.

Оно што опстаје много дуже су семена. У овом случају, семена морају да буду дуговечна, јер не могу да „знају“ када ће поново бити кише. Иначе су семена позната по дуговечности. Зна се да су семена житарица пронађена у већ поменутој египатској пирамиди владара Тутанкамона проклијала након 3.400 година. Рекорд држе семена која је пронашао један рудар на Арктику. Била су замрзнута у ходнику који је направио леминг. Након одмрзавања, семена су проклијала – након 10.000 година!

И као да биљкама није довољно што се неки њихови представници малте не бесмртни, већ неке од њих као да одбијају да заиста увену. Неке врсте маховина су способне да „васкрсну“; чак и када се потпуно осуше, ако им накапамо (и буквално – накапамо!) воду, оне наново оживе!

Све ово наводи на помисао да ми биљке можда превише олако схватамо. Из свега што смо данас сазнали о њима, признаћете да су поштовања вредне. Уз то, немојмо заборавити да би нам живот без њих био немогућ; неуморно стварају храну и кисеоник, састојке који нам дају енергију за све животне процесе. Па, шта рећи осим – да нам поживе још дуго, дуго… 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s