Зелено путовање кроз време


Пре три милијарде година, поједини једноћелијски организми су стекли карактеристику до тада невиђену. Успели су да искористе готово неисцрпан извор енергије, енергију Сунца. Били су им потребни још вода и угљен-диоксид и ти састојци су им омогућили да праве глукозу. Овај праисторијски кулинарски рецепт је био новина у еволуцији који је омогућио храну не само тим ћелијама, већ и свим осталима. Верује се да су те ћелије и тада имале зелену боју, односно да су садржавале драгоцени пигмент хлорофил. Фотосинтеза је била рођена. 🙂

Верује се и да су ове прве зелене ћелије живеле у мору. Уосталом, море је и данас дом многобројних врста једноћелијских алги. Ови организми сачињени од једне једине ћелије, удруживали су се у групе, тзв. колоније, које су рано „схватиле“ да су заједно јаче. Данас такође постоје многе колонијалне алге, попут еудорине.

На слици је колонија сачињена из истоветних ћелија еудорина умотаних у заштитни, желатинозни омотач.

Занимљиво је да када год дам неки групни задатак мојим ђацима, готово никада им не падне на памет да ће бити ефикаснији онда када поделе послове. Попут еудорине, а без обзира колико чланова чини групу, напросто сви раде све исто. Наравно, има и оних који се „шверцују“ и не раде ништа, што групи још више отежава посао, који, како рекох, већ у самој поставци није добро организован. 🙂 У древним временима, неке колоније су се „досетиле“ да ће посао брже бити готов и да ће мање енергије да се троши на неопходну „опрему“ ако се послови поделе. Замислите то овако; у једном ресторану имате кувара који мора да има неопходно; састојке за храну, посуђе, кухињске елементе, потом келнера који мора да има блокче и оловку како би записивао поруџбине, музичаре који морају да имају инструменте како би забављали госте пријатним звуцима. Хајде да видимо шта би било када би све то радили исти људи; трчали би од гостију до кухиње, па до бине, носећи са собом све неопходне ствари… Заправо, јако је тешко и замислити како би тај хаос изгледао. Зато је лоптаста колонија волвокса организована другачије; неке ћелије се крећу, што омогућава колонији да буде на погоднијем месту како би се хранила, док се друге размножавају, било бесполно, било полно. Уколико се „одлуче“ за бесполни начин, ући ће у шупљину лопте и направиће нове колоније простим деобама. Те бебе колоније ће сачекати да се мајчинска колонија растури и оне ће отићи у свет. 🙂

Колонија сасвим лепо функционише, што можемо да се уверимо и сами; јер као ниво организације не би опстала све ове милионе година до данашњих дана. Ипак, ни то није било довољно. Једноћелијски организми су отишли корак даље и почели заједно да стварају читаве организме, овога пута вишећелијске. Рецимо, неке кончасте алге су у својим почецима биле колоније нанизаних ћелија. Верује се да је тако настала и алга фукус. Она је кончасте грађе, причвршћена је за дно, а плута захваљујући мехурима пуним ваздуха.

Подводни свет је био освојен. Међутим, до тада пусто копно пружало је нешто о чему је свака алга окружена гомилом других алги „сањала“; нови простор. Тада су почеле да излазе на суво. За то им је била потребна нова опрема; органи који ће спречити губитак воде. У води за тим нема потребе, она је ионако свуда наоколо. Такође, стабла су морала да одољевају временским неприликама, али и да спроводе драгоцене супстанце надоле и нагоре. Морао је да се развије и корен који би омогућио да, сада већ биљка, буде причвршћена за подлогу и да упија воду оданде где је једино и има у довољној количини. Све ово уопште није био једноставан задатак и процењује се да је биљкама било потребно најмање 400 милиона година да га обаве!

Ринија је била једна од првих копнених биљака. Лист се појавио као потреба да се повећа површина која ће бити изложена Сунцу зарад фотосинтезе. Ринија и њој сличне биљке су проблем веће површине решавале тако што су напросто биле разгранате. Касније, ти огранци су се међусобно спајали дајући прве листове.

Данас је и на копну гужва, макар у оним најатрактивнијим деловима, па су се биљке распоредиле по спратовима. Између богатих крошњи дрвећа место су пронашли разгранати жбунови, а на преосталом простору зељасте биљке. Тако су све успеле да се сместе на део простора који пружа одговарајуће еколошке факторе. Јасно, препознали сте опис шуме, али и зељасте биљке на ливадама и другим стаништима су нашле начин да се лепо организују.

Постоје ипак и простори који нам данас изгледају неосвојиви; вечити снег Антарктика није приступачан биљкама, као и нека друга сувише хладна или сувише топла места, попут блиске околине активних вулкана. Ипак, еволуција још није дала своју завршну реч. Биљке се и даље прилагођавају, а за освајање нових простора имају и помоћнике из неживе и живе природе који расејавају њихова семена и носе их и тамо где до тада можда и нису биле…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s