Осми путник


Можда сте гледали филм „Осми путник“ или „Елијен“. Ја сам гледао сва четири наставка (што би рекли, квадрилогију) и поштено се испрепадао. Да ли су ти филмови квалитетно остварење научне-фантастике и који је наставак најбољи, оставићемо неком другом блогу чија су тема филмови. Мени је на памет пала једна друга идеја; да пронађем све оне представнике живог света који имају по неку особину страшног чудовишта које је задало толико муке јунацима ове саге.

Па, да кренемо… Најпре, ванземаљско биће има занимљиву смену генерација – полну и бесполну. Матица, изгледа оплођена, леже јаја из којих излазе пауколика створења која се лепе људима за лице. Ти људи постају домаћини из чијег тела се лежу и матица и радилице. Биљке увек имају смену генерација, а што се животиња тиче, смену генерација имају неке врсте медуза.

Медузе које слободно пливају, размножавају се полно. Испуштају полне ћелије у воду, које ће се ту и спојити, дајући најпре зигот, па ларву и напокон сесилног полипа. Овај полип се размножава бесполно, пупљењем. Тако ће он дати већи број нових медуза попут пластичних чаша које су нанизане једна у другу и које ће временом сазревати и одвојити се. Опет Јово наново. 🙂

Да проучимо мало више пауколико створење.

Само гледајући га, могу се уочити сличности са пар животиња. Рецимо број и изглед ногу одговара онима код паука. Такође, јасно се види кичма, која је уз то веома савиљива, баш као код змије. Моји ђаци врло често мисле да змија уопште и нема кичму због своје гипкости, али то је погрешно. На срећу, прилично сам сигуран да на Земљи нема паразита који се лепе за лице бацајући свог домаћина у кому, али пијавица уме сасавим лепо да се причврсти за кожу. При томе, она убризга и анестетик како је домаћин уопште не би осетио. Међутим, пијавица пије крв, а ово чудовиште уопште и није паразит. Циљ му је не да преотме храну, већ да у свог домаћина остави потомство. На нашој планети постоји пандан томе. Неке врсте оса проналазе домаћине за своје бебе. Убаце јаја у неког инсекта и излегле ларве се њиме хране све док не изађу. Приказаћу вам филм који приказује не само то, већ и како се нервни систем гусенице домаћина толико мења да она на крају помаже и штити своје душмане…

А сад мало она…

Усправан ход је својствен људима и много смо се намучили у еволуцији да га постигнемо. Ипак и неке животиње могу тако да стоје и да се крећу. Рецимо, меркат је једна од симпатичнијих животиња која се усправи када извиђа територију.

Иако нисам сигуран чему служе израштаји на леђима чудовишта, могу да вам кажем да постоје животиње које их имају на истом месту. Крестасти мрмољак има кресту, по којој је и добио назив, али са врло јасном наменом; да би се удварао женкама. У време парења се та креста чак и повећава.

Страшни зуби и канџе? Многе грабљивице их имају. Тигар је само једна од њих. Чудовиште је у последњем наставку филмске саге показало и да је спретан ронилац и да му као погон служи реп, те је врло налик крокодилу. Не могу да се сетим да ли је користило свој реп и као оружје, али уколико јесте, онда бих га упоредио са једном изумрлом, али импресивном групом диносауруса. Диплодокус се рецимо, тако бранио од предатора, а његови сродници су на крајевима репова имали и израштаје у облику буздована или бодљи што је додатно повређивало грабљивицу. Брзина удара је могла да буде и 50 km/h. Оно што сам свакако уочио је да је чудовиште имало веома савитљив реп, попут лемура, али га није баш користило за пењање по дрвећу. Заправо, кретало се и по зидовима и плафону, што је за његову тежину прилично немогуће. Један много мањи створ може то исто. Зидни гуштер, врло честа врста код нас, добила је назив по томе што се често среће како се сунча „залепљена“ за неки зид. Његови сродници гекони имају проширене прсте са попречним наборима што им омогућава да комотно пријањају за подлогу.

Када погледам главу чудовишта, поново ми дође да се вратим у давну прошлост. Диносауруси цератопсиди су имали веома тешке додатке на глави, који су служили мужјацима за шепурење, али уз рогове су били и моћно оружје. Друга група, хадросаури, имали су додатке које су осим за удварање користили и за комуникацију. Научници су покушали да репродукују могуће звукове које су испуштали…

Поново смо стигли до змија. У првом филму смо могли да видимо да чудовиште када расте, пресвлачи се, односно одбацује своју кожу. Ракови и други зглавкари, одбацују своје хитинске омотаче и тако расту, јер у чврстим оклопима који их штите, то никако не би могли. И то се назива пресвлачењем. Међутим, како расте, чудовиште мења и изглед, осим што одбацује и кожу. Најпре је личило на змију, да би временом попримило свој језиви изглед. Овакву метаморфозу имају жабе. Са тим да су оне дефинитивно мање језиве, а богами су и корисне; регулишу бројност инсеката. Жабе се рађају као пуноглавци који дишу на шкрге и имају органе бочне линије. Крећу се помоћу задњег, погонског пераја којим пливају. Практично су у том стадијуму много блискије рибама него водоземцима. Временом, израсте им један, па други пар ногу, шкрге се замене плућима и реп се губи. Жаба је рођена… поново. 🙂

У другом делу квадрилогије смо видели да ванземаљци праве некаква гнезда попут пчела. Такав начин живота и воде. Имају матицу која леже јаја. За ту сврху она има и легалицу, попут женке скакавца. Као што сам назив каже, ово је орган који помаже у легању јаја.

Колико сам схватио, остали чланови чудовишне групе су радилице, баш као у пчелињој заједници. Није остало разјашњено да ли су неке од њих мужјаци који оплођују матицу или она полаже јаја без оплођења, што се у биологији назива партеногенеза. Птице које то могу да ураде, а да се при томе нешто и излегне су ћурке.

Гледајући чудовиште како једе, дошао сам до проблема… Оно има мала уста у великим устима. Како то наћи у постојећим примерима живог света? Па, заправо, постоји једна веома занимљива прича. Зглавкар са латинским називом Cymothoa exigua још док је сасвим мали успева да прође кроз шкрге неке рибе и тако дође до уста. Тамо се закачи за језик и храни се ткивом све док се језик толико не сасуши да га више није могуће користити. Паразит тада ради чудесну ствар; престаје да буде паразит и постаје симбионт. Прихвата да својим телом игра улогу језика за рибу, али као награду добија део хране коју она улови. Дакле, мала уста у великим устима. 🙂

Још један проблем који сам имао у проналажењу овоземаљског представника је тај што у филму чудовиште има киселину уместо крви. Та киселина дословно пржи кожу људи, попут азотне. Азотна киселина реагује са протеинима, између осталих и у нашој кожи и прави нам озбиљне повреде. Тешко да би таква киселина била добра за било које живо биће. Нормалан pH људске крви је једва нешто виши од неутралног (7,4), што више нагиње ка бази. Не знам вредности за сва жива бића која уопште имају крв, али веома верујем да би се тешко нашло неко чија је крв попут описане у поменутом филму. Лишаји свакако немају крв, али стварају киселину. Она не само да није опасна, већ је веома корисна за сав живи свет. Додуше, дуго јој треба да делује, али када лишај насели неку стену, дроби је и на тај начин прави плодно земљиште. Тако лишај, као пионир вегетације, ствара услове за биљке и сва друга жива бића на теренима који су до тада били каменити и ненасељиви. Што се крви тиче, опасну крв има јегуља. Њена крв је отровна, али је јегуља ипак врло омиљена посластица гурмана. Наиме, губи отровност када се лепо припреми; на температури од 80°С. Можда сте приметили да понекад, када пустите бубамару да хода по вашој руци, оставља жућкасти траг. То је њена хемолимфа која има улогу крви и коју испушта са намером да се одбрани. У хемолимфи се налази уљани жућкасти отров, врло непријатног укуса, па је грабљивице избегавају.

Јегуља, рак, змија, паук, бубамара, меркат, ћурка… Можда бисмо мешањем гена свих ових организама могли да оживимо чудовиште са великих и малих екрана. Ко зна шта будућност носи? Можда ви имате неко своје омиљено чудовиште из научно-фантастичног или пак, хорор филма? Уколико је тако, пробајте да пронађете „узоре“ на нашој планети који заиста постоје. Може вам бити добра вежба за трагање по литератури, упознавању живог света, а и немојте заборавити; озбиљне филмске екипе често у својим редовима имају и биологе. 🙂 Очекујем ваше коментаре.

Advertisements

8 thoughts on “Осми путник

  1. agroekonomija каже:

    Dobra i interesantna analiza osmog putnika.

  2. Lugar каже:

    Odavno nisam naišao na članak koji se čita u jednom dahu. Respect! Mene je fasciniralo ovo čudovište i razmišljao sam ranije o tome, kako su komponovane njegove osobine od zemaljskog živog sveta. Naravno biolog je to učinio mnogo bolje.

  3. metodicar каже:

    Хвала, заиста. Наравно, нагађао сам и можда чак и погодио неке замисли иноземних колега. 🙂

    Хвала још једном.

  4. psychoprof каже:

    potpuno novi pogled na Osmog putnika. rispekt, što bi rekli naši đaci. ; )

  5. Siner каже:

    Bravo!:) Zaista mastovitno i poucno, samo bih dodao detalj o maloj vilici unutar velike, kakvu ima, naprimer Murina (Morena Helena)…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s